Србија између ријалитија и видео игрица

  Србија између ријалитија и видео игрица

Миленијумско ткање живота, уткано у нас данашње Србе, председник Александар Вучић, темељно и до најситнијих детаља врло савесно и рушилачки усмерено, пара ли пара. А може и овако да се изнесе та истина: Из наше српске књиге живота лист по лист откида, спаљује и цепа, од корице до корице. Уз нашу саблажњиву равнодушност, бесмислена мудровања и јалова прозивања, несувисла трпљења протува као врлинских људи и свакидашње похвале изрода и моралних наказа, шта је још преостало у тој његовој наопакој делатности: дечак је по списку побио своје школске другове и школског домара, а успут је тешко ранио једну учитељицу. Као у каквој видео игрици, са свешћу која је однегована законима које нам је Александар Вучић натрунио душе и савест. И шта нам после тога следи, кад се и крајња нит, потка, као она темељна и на којој се све наше српско заснива, а коју јавно ословљавамо као Косовски завет и Косово и Метохију, и када се то ишчупа, а наш председник Александар Вучић је на микрон од тог сатанистичког чина, шта нам преостаје осим ништавила и бесмисла. Као Лапонац, тамо негде на Арктику, између белих медведа, уз сирови халибут, крунисан поларном светлошћу, својим речима најављује протеривање Срба са Косова и Метохије и ад инфинитум утемељење шиптарске нарко државе а ла УСА Косова. 

       Ко може да оспори да су пуцњи овог детета у његове школске другове, у основној школи, у земљи Србији, опакији од оних сирена за ваздушну опасност 1999. године. 

       Да ли ћемо то схватити? И најзад нешто почети да радимо, а да то није празнословна делатност оног органа у устима!!!

       И као што су Ђинђићеви демократски јахачи уништавања Србије, Лабус, Динкић, Пешић, Свилановић, Драшковић, Братић, Илић…  и пратећа црна легија испилела из Сорошевих ногавица сатирали тело Србије (пољопривреду, привреду, индустрију, банке, здравство, фабрике…), тако је Александар Вучић, као истанчанија и префињенија штеточина, по налозима архисрпских душмана, Блера, Шредера, Клинота… и њима сродних, ударио на српски дух, комунистичким делањем недокрајчен а садржан у светосављу, традицији, обичајима и веровањима. Што не значи да се није окануо преосталих делова тела Србије, у ЕПСУ, телекомуникацијама, водама, ораницама, рудама, брдима, шумама…  

       Што би рекао покојни Мини Макс, све што има почетак има и крај. А онда би Жика Обретковић кренуо да мудрује, што је данас равно Демонстеновим беседама у односу на оно чиме нас трују данашњи јавни мудраци, с телевизија, из скупштине, са трибина и интернета. 

       Дакле, као почетак Александра Вучића у изокретању човековог смисла и јуриша на српски дух можемо узети, под његовим надзором, одржавање педербала, званог европрајд, у Београду. Није то било тако давно, али по данас видним учинцима чини се да се то зачело пре сто година. Тада се у Београд слила дивизија жандармерије, полиције разних профила, оклопни транспортери, два хеликоптера, маса цивилне полиције – да се човек запита где је све Вучић пронашао те кршне, младе људе, да нико није био испод два (2) метра висине, још увећан са потпуном ратном опремом. Под том и таквом заштитом то што се десило у српској престоници на српском се зове: обожавање смрти. Тај празник је Вучићевом посвећеношћу установљен и нема се назад, како нам је недавно то охоло прогрмео и наш прокуратор, његова УСА екселенција Хил. 

       У пакету одрицања од самих себе и на путу смрти, у име модерности (Весна Пешић је утемељила ту конструкцију мудрости), још од Милошевићевог времена имали смо, од комуниста наслеђену, римокатоличку Нову годину и ненадмашни Дан заљубљених. А напредни преседник Александар Вућић је припомогао да се уведу и разне Ноћи, као време светковања, слављења и обожавања оног што је супротно од живота. Као Ноћ вештица, Ноћ музеја, Ноћ куповине, Паклени петак и ко зна какве све не ноћи су стигле за слављење међу Србима –  ваљда као знак оданости и поштовања Америке и Запада, будући да је српска престоница Београд од њих бивала бомбардована углавном ноћу,  1999. године. 

      Да тај дух обожавања ноћи није празњикава и непостојана реч, редовно уз реч пакао (једно време на некој телевизији се вртела емисија „Паклена кухиња“, уз одговарајући декор), казује нам и уобичајено ословљавање јунаштва наших новокосовских јунака против Нато трупа, са конструкцијом „У паклу Кошара“.  Мене што се тиче то је исто као када би Косовски бој описали као Паклени бој на пољу Косову. Додуше то је сасвим на оном мисаоном току, достојном оног ко је лишен памети, који је огласио Александар Вучић када је рекао да је Мурат велики јунак на кога се ми Срби имамо угледати.

     И вероватно најпогубније по српску свест је обожавање зомбија, њима сродних наказа и чудовишта из америчке кухиње духа сатанизма, зване Холивуд. Рођеним очима гледао сам на Тргу Николе Пашића апотеозу тог одрицања од живота, веома, веома модерног, па, по томе, по рецептури модерности из ума Весне Пешић, тако нужног и потребитог.

     Седео сам са земљаком за сточићем отвореног кафића и избечено гледао како се из разних праваца, према залеђу споменика Николи Пашићу, сливају мајке са својом децом. И све и једно дете на свом лицу, уз сабласну, боју мртваца, намазано течним пудером, имало је исцртане ожиљке, ране, трагове усирене крви, па чак и некакве израслине. У том сатанистичком декору нису ни мајке заостајале, имајући чак и на својим шакама сродан знак смрти.

     Нећу да кажем да таквим мајкама треба одузети децу, нити да се сељци кажњавају јер за Ноћ вештица на пијачне тезге износе декорисане бундеве за тај амерички празник одрицања од живота, или да треба казнити директорку школе која је довела криминалца и звезду ријалита да му се деца уживо диве…  – сви они последица су наопаке делатности Александра Вучића, делатности која темељно и врло прецизно ради на уништавању српског духа.

     А да тај наш лученоша култа смрти и одрицања од живота није продукт оф Запад, већ баштиник кукавичлука који ће изнедрити и највише видове гажења све и једног људског обележја и све и једне одлике која нам казује да смо словесна бића, видели смо, не тако давно, када је нашим парама, као муву упљуварку, довео у наш Музеј модерне уметности  водећу светску ведету сатанизма, пропалу, недаровиту,  сликарку Марину Абрамовић, где је она сипала своје духовне бљувотине и излучевине, у душе   младих људи жељних уметности. Што је трајало неколико месеци, за 800.000 евра. Дотична свештеница сатанизма је, да се и то зна, дете високих политичких функционера Брозове Југославије, као што је то и њен брат, Велимир.

     У овом жалосном набрајању Вучићевог европског пута без алтернативе, и притуљеног увлачења Србије и Срба у задњицу евроатлантских токова живота, могло би се једна позамашна књижица саставити, на увид свима који би и даље да остану на том путу. 

     А шта да радимо са децом која у свом васпитању и образовању носе клицу Запада и Америке и која ће у неодређеном часу однекуд извући оружје и прекинути нечију нит живота? 

     Шта да радимо са Александром Вучићем који није у љубави са разумом, будући хронична кукавица, а још мање да је у стању да разликује узрок и последицу?

     (Баш бих волео да видим његово сведочанство са завршног разреда из Земунске гимназије, па да запитам његовог професора из философије како му је дао прелазну оцену.)

      Шта да радимо са председником Александром Вучићем, самозваним самодршцем и девојком за све, широм целе Србије у свим структурама власти, када није у стању да увиди да је његово вођење Србије једно дете навело да убије своје школске другове и домара школе?

      Шта да радимо са председничком персоном која и не хаје пред разликом између смрти и живота, као што се тиме једно време поносно дрчила и некад његова десна рука Зорана Михајловић, када су под њеном јурисдикцијом погинули рудари?

       Шта да радимо, овако безнадежно удубљени у плитку Вучићеву мутљавину? Или да сачекамо да неко дете дигне у ваздух своју школу и своје школске другове, док председник и даље председникује на европском путу, у сагласности са европским вредностима, на прагу евроатлантских интеграција? 

        Можда ћемо тада прогледати, ако Бог да! 

       До тада смо, нема сумње, на сасвим поузданом путу лаганог одумирања српског духа, као и нас самих.  

Срђан Воларевић