Практичне последице гажења Завета или Бог ће помоћи ако има коме

Практичне последице гажења Завета или Бог ће помоћи ако има коме

Док предаје и продаје Косово и Метохију, Врховни Кловн трајно уништава Србију као правну државу. Интерес Брисела није поштовање владавине права на Балкану, у балканским колонијама. Оно што је мера ваљане власти на западу Европе, то није мера за балканске домороце. Балкански домороци морају да направе такве правне апарате који ће чувати интересе запада на Балкану. То је суштина.

Данас у Србији имамо инфлацију закона, посебно у процесу придруживања Европској унији. Често се званични представници власти, кад говоре о резултатима свог рада, да су прошле године донели, рецимо, двеста закона.

Није брзина рада нешто чиме би требало да се хвали Парламент, нити број донетих закона. Скупштина треба да одлучује – не брзо, него зрело, говорио је Јован Ристић. Ако се Парламент претворио у машину за оверавање закона који стижу из ЕУ, онда се поставља низ кључних питања. Јер, основна улога Парламента, и историјски гледано није законодавна него је контролна. Прва улога коју је парламент добио је контрола рада Владе, тек другоразредна – законодавна. Деведесетих година, када је у Скуштини Србије вођена жива расправа ми смо имали године када је доношено од педесет до седамдесет закона, а не двеста.

Када се, уместо озбиљне расправе, Парламент претвори у пуког оверивача, онда се тиме поставља и питање – а шта је са народном сувереношћу?

УБИЈАЊЕ СРПСКЕ БУДУЋНОСТИ
Ако је, како су некада говорили радикали – народ извор и утока све власти, па ту власт преноси на народне посланике, онда је пропаст државе када народни посланици одлучују о законима и не премеравају их према потреби и мери својих грађана, оних који су земљи, него према мери Брисела. Зар то није доказ да ми заправо имамо само украсе на телу државе, имамо једну имитацију парламентаризма, што је сасвим логично за колонију?

Пошто се закони доносе по укусу метрополе а не домаћег становништва, наше стање бива све горе и горе. Демократија, сама реч каже, јесте такав политички режим у коме се органи власти формирају према вољи народа, док овде имамо органе власти који изражавају вољу њихових ментора из метрополе.“
Ево и конкретних примера.

Министарство просвете гаси школе по селима зато што су финансијски неисплативе. Истовремено, неко друго министарство, из тог истог буџета који пунимо ми, грађани државе Србије, или нажалост колоније, те исте наше паре дају страним инвеститорима. Дакле, дају им бесплатне локације, праве им инфраструктуру, путеве, доводе воду и струју о државном трошку, субвенционишу радна места… Потом, они после не плаћају уопште или плаћају субвенционисану електричну енергију, воду итд. Потом не плаћају порезе и доприносе на запослене раднике, тако да нико не зна уопште колико државу коштају ти страни инвеститори. Дакле, то је исплативо, а није исплативо да у неком селу на Златару, на Голији или на Мирочу, постоји школа која ће да сачува то село од пропадања.

Брисел, Вашингтон или било кога са стране, не интересује да ли ће Србин да живи у уређеној правној држави. То је оно чувено питање које је постављено Черчилу – па зар ћеш Југославију да изручиш комунистима? Черчил је свом сараднику одговорио – па зар ћеш ти тамо да живиш? Дакле, њих то не интересује, али показује шта је суштина процеса придруживања ЕУ. Наши преци су имали боље и зрелије памћење зато што нису свакодневно били изложени бомбардовању разноразних бесмислених и потпуно неважних информација.

СМРТ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ
Када је отпочет процес придруживања тзв. Западног Балкана Европској унији, крајем маја (28. или 30. маја) 1999. године, тада је формиран институционални оквир одлуком у Бриселу. У јеку рата који је НАТО водио против СРЈ.

Процес придруживања ЕУ, пошто је започет у јеку бомбардовања, је имао само један циљ – да цементира географску мапу Балкана као последицу агресије Запада на Републику Српску Крајину, НАТО пакт је заједно са САД био саучесник и помагао у ликвидацији РСК, потом у агресији на Републику Српску, и најзад у агресији на СРЈ, и касније на отцепљење Црне Горе од СРЈ. Дакле, циљ процеса придруживања јесте цементирање мапе Балкана, која одговара НАТО пакту. Исход треба да буде разбијен српски народ, са озбиљним процесима уништења српског идентитета у српским историјским земљама, пре свега у Црној Гори, са централизацијом у Босни и Херцеговини, и са циљем укидања Републике Српске, са ликвидацијом Републике Српске Крајине, и са проглашавањем „независног Косова“, и са даљом децентрализацијом Србије, јер им је циљ да Србија буде регионална држава (регионална значи федерална држава), и да тако разоре и овај остатак.

Где се то види? Па то се види из Споразума о стабилизацији и придруживању, који смо ми потписали са ЕУ. Основни услов за ЕУ јесте однос према Косову, поглавље 35 и регионална сарадња. То значи – прихватање НАТО власти у Подгорици, прихватање НАТО власти у Бањалуци, пристанак на отцепљење Косова и Метохије од Србије.

БРИСЕЛ БИ ДА ЗБРИШЕ СРБИЈУ СА ЛИЦА ЗЕМЉЕ

О томе да ли је Србија правна држава не треба да воде рачуна они чији то није интерес, странци, него МИ. Јасно је од почетка Вучићеве кловнократије, од 2012. године, од првих бриселских преговора а касније споразума, да је циљ тих споразума да на крају доведе до признања тзв. Републике Косово од стране Београда. До неке врсте посредног признања дошло је закључивањем бриселских споразума који су противуставни, зато што такве споразуме може да закључи само држава, односно онај ко располаже тим правом закључивања међународних споразума, а то је држава. Само држава може да закључује међународне уговоре – нико други, јер, опет и опет, само држава може да ступа у међународне уговорне односе. Бриселски споразум је наш Уставни суд, на срамоту правничке струке, уз част неколико изузетака, прогласио политичким а не правним актом. Тај исти Бриселски споразум производи правне последице. На основу тог споразума појединци запослени у правосуђу српском су изгубили посао, угашени су судови на територији Косова и Метохије, иако Устав каже да је правосудни систем јединствен на целој територији. И све остало, што је водило у потпуно ропство нашег народа на Северу Космета, плод је тог споразума.

Он је служио као општи правни акт из кога су поједина лица извукла одређена права и обавезе, на основу кога су донети одређени појединачни правни акти и уредбе. Дакле, Бриселски споразум је јасно био противуставан акт. И од тада се кренуло са разарањем уставног поретка Републике Србије.

АБОЛИЦИЈА ВЕЛЕИЗДАЈНИКА
Такозвано Косово је успело да заокружи свој царински систем баш захваљујући издаји Вучића и Дачића зато што сепаратистичке власти у Приштини нису контролисале административну линију са Србијом на северу. На Брњаку и на Јарињу нису постојали ни шиптарски цариници ни граничне власти тзв републике Косово, нити полиција, нити РОСУ на северу. Сепаратистичке власти у Приштини су, уводећи таксе, показале да су суверени на читавој територији тзв. Републике Косова, односно на свим „граничним“ прелазима, и као „суверена држава“ уводе царине и таксе. То се окончава тако што наше људе шиптарски терористи, уз дозволу НАТО пакта, лове као зечеве и бацају у тамнице.

Какву поруку шаљу највиши представници власти (премијер, председник, министри) кад кажу да се не треба држати Устава, и какву поруку шаље тужилац ако не покрене поступак против некога ко је извршио најтеже кривично дело против државе?

Ако је неко у овој земљи аболиран за велеиздају, зашто сутра не би био и за силовање? И о томе озбиљно треба да размисле грађани Србије. Дакле, ако данас неко буде аболиран за кршење Устава, за отцепљење државне територије, зашто сутра не би био силеџија, лопов или било ко други, јер су то кривична дела мање друштвене опасности.

СПРЕМНОСТ ДА СЕ ПРУЖИ ОДГОВОР
Као народ морамо бити кадри да дамо одговор у будућим догађајима који нам се приближавају а који су по много чему пресудни за српски народ; у супротном неће нас бити.
Увек смо пред собом имали једноставну алтернативу. Постојала су два избора: или ћемо се исписати из дугог националног тока који је зачет са Светим Симеоном и Светим Савом, а крваво потврђен Лазаревим опредељењем на Косову, и остати у том народу; или ћемо се, нажалост, као многи из нашег народа, исписати из тог светог тока и постати трајни конвертити и оснивачи некаквих нових псеудополитичких нација. Данас нас само одбрана Косова и Метохије чувају од распада.

Ни данас немамо избора као што га нисмо имали ни 1389. ни 1914. ни 1941.

ОСНОВНИ ПРАВЦИ ОДБРАНЕ
Угледни српски новинар и политиколог, Слободан Ерић, уредник „Геополитике“, у својој књизи „План за Србију“ дао је основне тезе којих се сви можемо држати као оријентира у смутном времену. Оне су „из главе цијела народа“, па их се вреди сетити.

Око уласка Србије у ЕУ не постоји јединство унутар земље, а рат у Украјини је још више утицао да се на унутрашње политичке поделе надоместе и разлике у гледању око тога какву спољну политику треба да води Србија, што односе у друштву чини све напетијим, а што би за последицу могло имати угрожавање стабилности државе. Kлимa у српском друштву, под утицајем политичке острашћености, постала је забрињавајуће токсична. Србији је неопходно јачање демократије кроз оздрављење односа у јавној сфери, а пут ка томе је дијалог политичких и идеолошких противника и неистомишљеника. У напорима да се постигне консензус око најважнијих питања од националног и државног интереса, треба ићи од најширег спектра питања, где постоји већи степен сагласности, ка ужим, сложенијим и деликатнијим темама и проблемима, око којих постоје знатно веће политичке и идеолошке разлике. Поделе у Србији нису само израз објективних разлика и сукоба интереса, оне се, поред осталог, вештачки праве, подстичу и продукују од стране спољног фактора.

Неутралност је прави избор за Србију је јер само она може спречити да наша земља постане пука интересна сфера других држава и империјалних савеза. Неутралност је најбоља заштита за Србију од глобалистичких пројеката и израз српске посебности, на коју имамо право.

Два највећа изазова за Србију: Косово и притисци за увођење санкција Русији су такви да се мора одолети и једном и другом.

Србија не треба да уведе санкције не само Русији него ни било којој другој држави јер смо и сами били жртве санкција колективног Запада. Да би се избегла тзв. „нормализација односа са Косовом“ као услов за улазак у ЕУ треба спровести српски Брегзит пре уласка у ЕУ.

Ту смо и да разумемо свет у коме живимо – како доминацију, тако и опадање моћи западне цивилизације. Између осталог, дужни смо да креативно појмимо узајамне односе западне цивилизације и Кине ( нарочито нам је важно кинеско искуство очувања самобитности уз преузимање идеја и праксе технолошко – економског развоја са Запада ).

Треба да будесмо свесни шта је то глобалистичка дубока држава, али и да је у току озбиљан сукоб глобалиста и суверениста, са неизвесним исходом. Ту је и суочавање са чињеницом да су мигранти велики изазов за Србију и Европу, при чему мондијализам жели да све људе претвори у мигранте.

Дужност нам је да именујемо сиве еминенције глобализма и супроставимо им се, као што је учинио Орбан у Мађарској – јер, не заборавимо, хиперактивни креатор глобализма и миграција је, између осталих, Сорош, кога је Орбан протерао из Мађарске. Ово значи и да смо свесни да је у току разарање „тврђаве Европа“ и нови поход терористичког ислама у НАТО служби на Европу ( екстремистички исламизам је, пошто иза њега углавном стоје НАТО обавештајне службе, такође плод „дубоке државе“).

РАТ ПРОТИВ ХРИШЋАНСТВА И ВЕРНОСТ ЗАВЕТУ

Сада се, сваком је јасно, води рат против хришћанства (о томе, између осталог, сведочи страдање хришћана на Блиском истоку, што се види у најновијем сукобу Израела и Хамаса ), при чему глобалисти имају суштински само једног непријатеља – хришћанство, пошто је, како је рекао Владика Николај, Христос Неуједначитељ и Неуједначиви.

Види се то и по симултаном удару на светиње хришћанске: Србима хоће да отму Пећаршију и Дечане, Светој Русији Кијево – Печерску Лавру, Јерменима ( који су монофизитске вероисповести, али по култури источни хришћани ) су отели Арцах ( Нагорно Карабах )(1), а сада су, опет православнима, срушили манастир Светог Пофририја Газског у Гази, који потиче из шестог века. И наставиће да ударају по Христу и хришћанима, јер настоје да свет потчине власти антихриста.

У оваквим временима, потребно нам је хиљаду очију здравог разума и хиљаду пута хиљаду молитава Светој Тројици да бисмо опстали и остали то што нам је благословио Свети Сава и што је крвљу запечатио Свети кнез Лазар са својим витезовима. А пре свега нам је потребна биолошка обнова, које не може бити без обнове духовне и моралне.(2)
Иако је рат у Украјини плод настојања да се НАТО прошири на Исток, и тако порази Русију, треба да се надати у Бога да до лудила нуклеарног рата ипак неће доћи. Јасно је да луциферијанска олигархија, после Украјине, сада пали и Блиски Исток, али, као и увек, све зависи од нашег настојања да останемо верни Христу и Завету. Срби су, као и остали православни народи, Црква, а човечанство ће постојати док буде оних којима је Бог Отац, а Црква Maјка, и који стреме вечном животу утемељеном на вечним вредностима: то јест, како је говорио патријарх Павле, Бог ће помоћи ако буде имао коме да помогне.

КРАЈЊЕ ЛИЧНА БЕЛЕШКА
Потписници ових редова рођени су 1969. када се, поводом „малог корака за човека, а великог за човечанство“, на Месецу вијорила америчка застава ( мада тамо нема ветра ). Зато су своје доба, у коме су многе илузије биле срушене, могли да назову добом „слетања са Месеца“.

Као православни Срби, увек су сматрали да треба „паметно србовати“ ( израз Станислава Винавера ), што значи, по речи Владике Николаја:“Не може нико бити добар Србин, а да, пре свега, није добар човек. Добар Србин си ако имаш слатку душу краља Владимира, издржљивост Немањину, христољубље Савино, ревновање Милутиново, кротост Дечанскога, смерност Урошеву, пожртвовање Лазарево, витештво Страхињино, правдољубље Марково, срце Југовића мајке, поуздање Миличино, благост Јевросимину, милост Косовке девојке, трпељивост поробљеног србског робља, видовитост слепих гуслара, мудрост србских свештеника и калуђера, стидљивост народних девојака, надахнуће народних певача, даровитост народних занатлија, отменост народних ткача и везира, јасноћу народних пословичара, одмереност и умереност српских сељака, сјај Крсне Славе свих крштених Срба. Ваистину и основа и подлога свему набројаном јесте вера Христова.“

Због оваквог става многи их сматрају онаквима како су нацистички окупатори Српства звали ( пошто су Черчил, Рузвелт и Стаљин склопили споразум 1943. године ) војску под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића – „шумске наивчине“. И заиста, из перспективе политичко прагматичне лакомости, тај израз би се могао употребити као тачан; али, из перспективе светосавско – лазаревске заветности, „наивност“ хришћанина је увек чврста вера у победу правде Божје над грехом, смрћу и ђаволом, која је, једном заувек, остварена васкрењем Христовим.

И овај чланак писан је у том смислу и са таквим правцем размишљања. Ко зна боље, широко му поље.

УПУТНИЦЕ
1. Наш чувени светски путник и оснивач Адлигата, Виктор Савић, својевремено је посетио Арцах и видео тамошње светиње, али и страдање јерменског народа у борби за слободу:“Мајка једног војника, јерменског хероја палог у рату не стигавши да прослави двадесети рођендан, основала је музеј погинулих. Нема страшнијег места у целом Карабаху: сакупила је хиљаде фотографија и личних ствари бораца. Њихова лица говоре више од свих имена и бројки, њихове очи још живе и дозвају правду и најмилије. У том музеју сасушена крв се још увек може видети на њиховим мајицама. Ту су њихове флаше и чизме, њихова писма и жеље. Многима ни кости нису нађене и све што сведочи о њиховом постојању јесу фотографије и, ако су имали среће, кутија шибица или новчаник. Поред музеја погинулих налази се музеј несталих. Једина разлика у несрећи ове две групе људи крије се у томе што се за ове друге не зна тачно када су и где посејали кости.

Када се поброје мртви, људи постају бројке. Тек низ појединачних гробница, тек низови десетина хиљада фотографија могу да нас приближе трагедији која се одиграла. Четрдесет хиљада зрна пиринча је много. Како то да је четрдесет хиљада људи – ништавни“ (http://pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/180175/Otkud+Kosovo+nasred+Kavkaza.html
2. https://www.politika.rs/scc/clanak/579290/Sr-bi-ja-ze-mlja-je-di-na-ca)

Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

Извор: Правда