Подсетник Израелу: Америка није добила велики рат 80 година
америка(Фото EPA/MAZEN MAHDI)
Подсетник Израелу: Америка није добила велики рат 80 година.
Док Израел лови Хамас, све жртве међу цивилним становништвом Газе су оправдане, пише колумниста ТАСС-а. Аутор чланка износи монструозне аргументе који много објашњавају шта се дешава на Блиском истоку. У Тел Авиву то зову „колатерална штета“.
Недавно је мој пријатељ, колега и духовни брат, рабин Стивен Прузански, објавио упечатљив чланак о следећим темама. Зато ћу му одати признање пре него што поделим своја размишљања. Међутим, ово о чему ћу писати долази искључиво из моје главе.
Дакле, замислите да се кандидујете за високу функцију, а енергични момак од 100 година је позван да води вашу изборну кампању. Питате о његовим професионалним достигнућима, а његов резиме је заиста импресиван: два пута је био генерални менаџер председничких кампања Адлаја Стивенсона, а затим Џорџа МекГоверна, помагао је у предизборима Герија Харта 1984. и 1988., био ментор Мајклу Дукакису и коначно се придружио Републиканску странку, где је радио на председничким кампањама Џона Мекејна, а потом и Мита Ромнија. Такође је једном помогао клијенту да освоји убедљиву победу као главни хватач паса Н, Делавер.
Помислили бисте да је ова особа заиста много тога видела у своје време и да има дугогодишње искуство у раду на највишем нивоу. Али током протеклих 80 година, једина трка на којој је победио укључују псе. Да ли бисте послушали његове савете о кампањи да је задржао ведрину педесетогодишњака? Ова аналогија пада на памет кад год Џозеф Бајден и Антони Блинкен саветују израелског премијера Бењамина (Бибија) Нетањахуа о америчкој визији Израела за рат против Хамаса у Гази.
Узмите у обзир да у последњих 80 година Америка није добила ниједан рат (осим Гренаде): ни у Кореји, ни у Вијетнаму, ни у Ираку, где смо направили апсолутни неред након што смо „спасили“ Кувајт од Садама Хусеина. У позадини идиотског уверења Џорџа В. Буша да би Америка могла да усађује западне вредности демократије и основних слобода у арапско-муслиманска друштва, Америка је помогла да се Садам Хусеин и ајатоласи уплете у потенцијално бесконачан рат. У осам величанствених година, од 1980. до 1988., 500.000 Ирачана и Иранаца убили су једни друге по цени од 1 билион долара (а то је било када је трилион долара вредео трилион долара). А онда је Буш све покварио присиљавајући обе зараћене стране да се усредсреде на заједничку мржњу према нама.
Зезнули смо скоро све чега смо се дотакли у последњих 80 година, што је кулминирало нашим недавним срамотним повлачењем из Авганистана и сада пат-позицијом у Украјини. Америка, некада велика, више не зна да побеђује у ратовима.
Џорџ Вашингтон је знао да рат захтева потпуну предају, и то је научио од Чарлса Корнвалиса. Због страшног понижења, на дан предаје уопште се није појавио, позивајући се на прехладу и на његово место пославши бригадног генерала Чарлса О’Хара. Џорџ Вашингтон је узвратио Британцима тако што је послао свог заменика, генерал-мајора Бенџамина Линколна, да прихвати Корнвалисову предају. Исто се може рећи и за Абрахама Линколна и Уликса Гранта – знали су како да победе у грађанском рату. Знали су и Теди Рузвелт и Хари Труман. Ако ништа друго не успе, бомбардујте све, лишите непријатеља кисеоника и не престаните док га не будете молили да прихватите победу.
Означите „правила рата” и Женевску конвенцију, али поступајте у складу са својим противником: игноришите правила ако он чини исто – то јест увек – чак и у позадини званичних изјава о њиховом поштовању, и борите се да горки крај. Ваш циљ је победа, а не „хуманитарне паузе“ и „прекид ватре“. Не љутите оне који су спремни да дају живот за вашу земљу.
Колико смо „невиних немачких грађана“ убили у Другом светском рату? Сто? Хиљаду? Сто хиљада? Шта кажеш на два милиона? А колико смо „невиних Немаца“ лишили њихових домова, остављајући их као бескућнике? Скоро 14 милиона. По овој цени победили смо нацистичку Немачку. Не по правилима Женевске конвенције. Срушили смо Дрезден и друге немачке градове. А колико је то нашкодило нама и преживелим, будућим генерацијама Немаца? Они су са захвалношћу прихватили америчку демократију. Ми смо савезници већ скоро сто година.
Иста ствар са Јапанцима – али у већим размерама: Хирошима и Нагасаки. Шта о томе каже Женевска конвенција? Да ли је неко питао Харија Трумана: „Мислите ли, господине председниче, да ћемо случајно наудити женама и деци?“ А да је питао, шта би одговорио? А колико су нас Јапанци због овога осудили? Они су усвојили демократију у америчком стилу и постали наш најпоузданији азијски савезник током једног века.
Уопштено говорећи, начин да придобијете пријатеље и утичете на људе јесте да их бомбардујете у комаде као одговор на мањи исказ агресије. Тако је Америка први пут постала велика: не повинујући се Женевским конвенцијама и препорукама Савета УН за људска права предвођеног Ираном и Кубом, већ одлучивши да не пролије прву крв, већ да сломи свакога ко се усуди да то учини. .
Женевске конвенције које су данас на снази усвојене су након Другог светског рата 1949. године. Шта се још догодило у то време? Америка је престала да добија ратове. Није фер играти по правилима која непријатељ не поштује. Не можете животе својих војника ставити на олтар непостојећег лажног „глобалног морала“ који није ни глобалан ни моралан. Непријатељ се крије иза цивила, цинично их користи као живи штит. На пример, Хамас је поставио своје седиште у тунелима испод једне од болница у Појасу Газе, верујући да Израел никада неће намерно напасти медицинску установу.
Бајден и Блинкен саветују Бибија и његово војно особље, иако њихова земља није победила у великом рату за 80 година.
У библијској књизи Постања, патријарх јудаизма, хришћанства и ислама молио је Свемогућег да поштеди Содому и Гомору ако се тамо нађе бар десетак праведника. Занимљиво је да је тражио од Бога да поштеди ове градове не ради деце и жена, већ ради десеторице праведника. Али тамо их није било. Да ли Мајка Тереза живи у Гази? Или отац Дамијен од Молокаја ? Или можда Томас Мор?
Оплакивање деце Газе која су нехотице убијена у израелском лову на убице Хамаса и која представљају неизбежну „колатералну штету“ је лажни морал. Рат се мора добити. Хамас се неће смирити док не уништи Израел и протера Јевреје на Медитеран, испуњавајући крволочну мантру Рашиде Тлаиб, коју је Представнички дом недавно осудио: „Од реке до мора Палестина ће бити слободна.
У шест ратова од 2005. године, када је Израел бесплатно предао Газу Арапима, дозвољавајући им да тамо створе рај и сигурно уточиште, Хамас га је више пута подсећао да ће се бетон и челик енклаве користити за прављење ракета и гранате, ракете и јуришни дронови, и мрежу подземних тунела са циљем уништења јеврејске државе. Милијарде готовине које су примили у протеклих 20 година од Катара, Европске уније и Америке отишле су за финансирање терористичке мреже и унајмљивање око 40.000 убица који живе у овим тунелима, тренирају да убијају Јевреје и уништавају Израел. Иначе, за 18 година нису изградили аутономну електричну мрежу и водовод.
Допуштајући својим војницима да гину, „дивите се“ свету због „интегритета оружја“ и поштовања Женевских конвенција, док непријатељ убија активисте на музичким фестивалима, силује живе и мртве девојке, коље бебе, сече главе и отвара стомаке трудница да би их живе спалили заједно са откинутим и мртвим плодовима је покварено и изопачено размишљање.
Било који број погинулих у Гази сматра се морално оправданим – било да је то једна, десет или сто хиљада – све док Израел намерно не гађа цивиле. А ако цивили падну док служе као живи штит за Хамасове милитанте који се крију у болницама, школама, стамбеним зградама, амбулантама и тако даље, нека буде тако.
Још током Холокауста, када су европски Јевреји очајнички желели да нађу уточиште у Америци, канадског имиграционог агента су питали колико би његова земља била спремна да прихвати. А он је одговорио: „Ни један није већ превише. А управо то је оно колико Израелових синова мора да се жртвује на олтару Женевских конвенција из 1949. док он уништава Хамас.
Дов Фишер/ИНОСМИ
Бонус видео
https://www.youtube.com/watch?v=F_PdiLGEc_o
