МИ – лична заменица или глас из пакла?!

МИ – лична заменица или нешто треће

Ђе ме нађоше?!

Кад је већ “загушила” међумрежје и посетила и писмене и неписмене, пре неки дан, са мени непознате адресе,

“МИ – ГЛАС ИЗ ПАКЛА

Бранимир Несторовић је још на прошлим изборима одлучио да уђе у политику и тад је са проф. др Алеком Рачићем подржао Двери, али је изгубио од тадашњег сарадника проф. др Миладина Шеварлића који му је пренео лоша искуства с Бошком Обрадовићем, али он их није узео у обзир. У предизборној кампањи је наводио да Двери имају сличан програм као Покрет српске саборности који је 2021. године основао са проф. др Алеком Рачићем, па да их је зато подржао и омогућио улазак у Скупштину. Непосредно после конституисања Скупштине, Несторовић се потпуно дистанцирао од Бошка, а у уским лекарским круговима је рекао да он као педијатар није могао да толерише то што је Бошко слагао да ће платити рефундацију трошкова лечења од малигнитета ћерки проф. Рачића, коју је РФЗО одбио, а након што је Бошко из буџета подигао 750.000 евра. О блискости са проф. др Алеком Рачићем говорио је на завршној конвенцији патриотског блока када је први пут у животу за неког рекао да му је духовни брат, цитат – АЛЕК И ЈА СМО ЗАИСТА ДУХОВНА БРАЋА! Отуда и брига за његово дете и разлаз са Бошком који ту обавезу није извршио јер је тих 56.000 евра било једино што су му тражили за подршку. БИА је одредила неколико сарадника који су морали да изврше притисак на Несторовића да се усмери ка новим сарадницима, провереним на Бањици кроз деценијску сарадњу, па су одређени

Јован Јањић, близак врху СПЦ, ради црквених релација које контролише Александар Вучић

Бранко Павловић, близак владајућој структури не само преко супруге, како се прича, него и  лично

Митар Ковач, бригадни генерал, са одређеним контактима у ОДКБ преко Евроазијског безбедоносног форума

Драган Станојевић, контраверзни бизнисмен из Кијева који се пре 10 година вратио у Прибој

Александар Павић, некадашњи саветник председнице Р. Српске, Биљане Плавшић

Синиша Љепојевић, новинар извештач из Лондона, у континуитету три деценије близак сарадник енглеске службе

Извршилац овог пројекта, који је иначе нашој служби одобрила енглеска амбасада, био је Миломир Марић чији задатак је био да се обезбеди стално окружење Несторовићу овим људима, кроз емисије на ТВ Хепи и приватан живот.

Акција је успешно извршена стварањем групације МИ глас из народа, али тада почињу да се обелодањују истине о појединцима. Несторовића у два наврата одбија да прими руски амбасадор, али Драган Станојевић му тврди да се не брине јер је наводно неки његов побратим агент ФСБ који ће да заврне уши Боцан Харченку, па се у све укључује проф. др Божидар Митровић из Москве. Проф. Митровић на неколико страна исписује опширан елаборат о малверзацијама Драгана Станојевића по Кијеву, за које Руси добро знају. У време када је са места директора БИА за амбасадора у Кијеву именован Раде Булатовић, његови извештаји су ишли у правцу тога да је Драган Станојевић обичан хохштаплер, али је Станојевић то некако сазнао, па је покушавао да он дође на место амбасадора Р. Србије у Кијеву и лобирао за то преко Ивице Дачића и СПС. Посебно негативно о њему се изражавао др Драган Петровић, чак и у јавним снимцима обелодањујући истине око формирања покрета РОД и разне махинације које је Станојевић тада вршио. Све то је немогуће да Несторовић није сазнао, видео, чуо…

Синиша Љепојевић је као млад југословенски извештач из Лондона имао прилике да упозна принцезу Маргарету, чији муж лорд Сноуден, никако није волео жене, већ је имао бројне љубавнике широм света. Наша служба је доста података од њега сазнала преко чувеног Лазе шећера из Архаика, који му је био љубавник. Са таквим мужем, принцеза Маргарета није имала адекватан брачни живот, па је имала интимне пријатеље, али што даље од двора, те је тако доспела у загрљај Синише Љепојевића, што никако није могло да промакне обавештајној групацији МИ, под чијом је од тад он контролом. Несторовић јавно сведочи да је назив његовом удружењу грађана управо дао Синиша Љепојевић, па је сваком иоле нормалном јасно ко је иза пројекта МИ.

Александар Павић је добар део живота провео код оца у Чикагу, који је био службеник југословенских државних структура у УСА, са свакодневним контактима у ЦИА. Пре 20 година понудио је ЦИА да његов син, млади политиколог, буде саветник новоизабраној председници Р. Српске, Биљани Плавшић, с обзиром да је ЦИА формирала њен кабинет. Како је и Миле Додик дошао на власт на америчком тенку, сарадња Павића са властима у Р. Српској пројектована је пре 20 година.

Заветници су избацили један аудио снимак генерала Митра Ковача и проф. Миле Алечковић из хотела Москва, који је у власништву Милета Драгића, финансијера Заветника, у коме Ковач пита Алечковићку за гинеколога Антонијевића – КАЖИ МИ, МОЛИМ ТЕ, ОДАКЛЕ ЊЕМУ ГРАЂЕВИНСКИХ ОБЈЕКАТА ПО БЕОГРАДУ, АКО ЈЕ ТАКО ПОШТЕН КАО ШТО СЕ ПРИКАЗУЈЕ.

А професорка одговара – ТО НЕ ЗНАМ, АЛИ ЗНАМ ДА, КАД САМ ГА ПИТАЛА ДА ЛИ СЕ СЕЋА СА ФАКУЛТЕТА МОГ УЈАКА ПАЈЕ ПУФЕРА, РЕКАО ЈЕ:

– КАКО ДА НЕ, ПОЛАГАО САМ КОД ЊЕГА.

А ОН НИЈЕ НИ УПИСАО ФАКУЛТЕТ КАД ЈЕ ОВАЈ ОТИШАО У ПЕНЗИЈУ. ПРЕМА ТОМЕ, МИТРЕ, ЈАСНО ТИ ЈЕ КАКАВ ЈЕ ПСИХОСОМАТСКИ ПРОФИЛ ТОГ ЧОВЕКА.

Највероватније је да ће Бошко Обрадовић ускоро пустити све прљавштине о гинекологу Антонијевићу јер га је напустио и прешао код Несторовића, па нема потребе да сад о томе детаљишемо, већ да закључимо реченицом како није реч о гласу из народа него управо као у наслову МИ – ГЛАС ИЗ ПАКЛА!”

Ко је ко у целој причи

Претрчао сам преко свега тога јер ми се учинило да је то, због помињања бројних имена, исечак из неког телефонског именика. При покушају да се присетим да ли сам са неким од њих разговарао макар и телефоном, признадох себи да сам пре десетак и више година, на једном предавању о забрањеној историји упознао Божидара Митровића, те да сам током Рата за Републику Србску, на њеним скупштинским заседањима, више пута срео Биљану Плавшић, а да смо једном, она и ја, учествовали у некој емисији из новосадског Радија. (У наставку ове приче биће поменута Богдана Кољевић, па овде ваља рећи да сам у три или четири радијске емисије, а једном, крајем марта 1992. године, на Србском сабору у Франкфурту, као и на трибини организованој за челнике србских удружења у Немачкој, учествовао са њеним оцем Николом, тада потпредседником Републiке Србске).

Наредног дана, када сам хтео да примљену “паклену” поруку избришем, поново сам завирио у текст и запитао се откуд доктор Несторовић у политици, онај који је једно време био у некаквом ковидском кризном штабу, да би после, кад се самоискључио отуд (или га искључише), у бројним телевизијским емисијама збијао спрдњу са тим делићем својелекарске каријере.

Није требало много трагати за Несторовићевим политичким “извориштима” јер је неки портал Н1 објавио 27. новембра0000 (хттпс://н1инфо.рс/вести/избори-2023/ко-је-све-на-листи-ми-глас-из-народа-професор-доктор-бранимир-не/) да је Републичка изборна комисија прогласила изборну листу “Ми глас из народа – професор доктор Бранимир Несторовић”.

На листи се нашло 101 лице, а у прво туце “утрчало” је десеторо Београђана, од којих ће овде бити поменуто осморо: пензионер Синиша Љепојевић, политиколог Александар Павић, адвокат Јелена Павловић, виши научни сарадник Богдана Кољевић, професор Митар Ковач, адвокат Бранко Павловић, научни сарадник Јован Јањић и лекар Борислав Антонијевић. Ту су још економиста Драган Станојевић из Прибоја и Онај по коме је листа добила назив, из Обреновца, али 1954. године рођен у Београду.

“Свега” седморица од оних из иницијалног МИ текста!

Био је то разлог да потражим који податак више од доктору Несторовићу, а то “задовољство” пружио ми је Истиномер, најпре признањем самог Несторовића, с краја децембра 2019. године, да је био “помоћник министра образовања у време озлоглашеног Милошевића”. И, даље, у првом лицу: “Учествовао сам на демонстрацијама против Милошевића годинама, пошто сам био члан СПО-а, пошто су мени те монархистичке идеје биле блиске… После Петог октобра сам добио, како се то каже, позив који се не одбија, да се учланим у Демократску странку…. А сад су већ странке измешане, сад се више не зна ко је ко. Има свега и свачега у свим странкама... политика је по својој дефиницији ‘краткорочна људска делатност’ и ‘страшно одузима енергију’ Нисам ни за једну… странку. Морам да кажем да ми напредњаци нису нешто прирасли срцу” (хттпс://њњњ.истиномер.рс/актер/бранимир-несторовиц/).0000

То мало причице подсетило ме је да сам још октобра 1990. године од “најчелнијих” личности Српског покрета обнове сазнао да њих није интересовала судбина србскога народа, они су једино желели власт. По речима “главнога” међу њима, зваше се Вук Драшковић, до избора, СПО нема времена за Србе из Крајине, нити се њима мо­же бавити. “Кад победимо на изборима, сви српски пробле­ми, а то значи и проблеми Срба из Кра­јине, биће решени”. “А ако не победите”, питао сам га. На то питање Драшковић се само погнуо, такорећи до колена, и ваљда притиснут безнађем, прозборио: “Онда ћемо гледати шта ћемо да­ље”. Мој коментар био је језгровит: “Ми немамо времена да че­камо изборе, већ смо изгубили време”. На томе смо се и растали.

Ни Демократска странка није се у тој ствари разликовала од СПО јер су за Драгољуба Мићуновића, њеног предводника, Ср­би изван Србије(можда и Срби у Србији) били непо­сто­јећа категорија.

На основу Несторовићеве изјаве да се “сад више не зна ко је ко”, само се може претпоставити да је др Несторовић очекивао нешто опипљиво од “Петог октобра”, што га је, као неиспуњено, по прилици, одвојило од политике.

Иако је 2019. “признао” да му ни “напредњаци нису нешто прирасли срцу”, две године касније, кад су расписани избори, вратио се политици подржавајући политичку групацију “Двери”, на утиску да “имају сличан програм као Покрет српске саборности” у чијем је оснивању (из крила Академије РАС) нешто раније и учествовао и чија је визија дефинисна као “духовно обједињавање српских земаља и уједињење српског народа, српске науке и знања, српског капитала и енергије свих Срба, у Србији и дијаспори, у циљу стварања јаке и развијене српске државе у којој ће грађани остварити економско, образовно, здравствено, културно и свако друго благостање”.

Поменута “програмска сличност” подсетила ме је на једно поодавно ћаскање уз кафицу (2007) с извесном Дамом, некада универзитетским професором у Београду, а поводом мојега тек довршеног текстића о коренима србског добровољаштва и србским добровољцима у ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Како је текстом, рече, била “одушевљена”, замолила је да га она, блиска са челницима нешто раније основане омладинске организације окупљене око студентског периодичног часописа “Двери српске”, окренутог “промовисању национализма, православног хришћанства и породице”, њима преда зарад објављивања. Текст је добила, није објављен, а ја сам не оптерећујући се тиме отписао “Двери” из србскога националног ткива.

Са “Дверима”, сасвим случајно, поново сам се срео средином 2013. године, када сам се, у писаној форми, осврнуо на текст Бошка Обрадовића, једног од дверјана, Народни фронт (3) или предлог решења, објављен на сајту Васељенске телевизије:

Бошко Обрадовић, вероватно не­ка важна личност из родољубивог покрета “Двери”, медитује о мо­гућим триковима који би могли неутралисати (отерати, уклонити, сру­шити) постојећу власт у Србији, изабрану маја претходне године и на њено место вратити ону “петоктобарску” која је, за мандата “добијеног” са стране, успела да присвоји све што се опљачкати могло.

Први трик: да се организује нека жандармеријска “показно­-так­тичка вежба”, да се тамо окупе сви чланови Владе, те да их полиција тамо све похапси;

Други трик: да цео народ изађе на уличне демонстрације, тамо сруши постојећу власт и, после ванредних избора, оформи нову власт, по својој мери;

Трећи трик: да се “формира патриотски блок од Демократ­ске странке Србије, Српске радикалне странке, ‘Двери’ и других патриотских организација”, који би путем “опозиционих проте­ста” принудио власт да распише ванредне изборе и да се повуче.

И самом Обрадовићу јасно је да ниједан од ових трикова није остварљив. Како он не каже из којих би то разлога било, овде ће бити наређани они највидљивији:

Први: не долазе сви “владари” на жандармеријске показно­-тактичке вежбе, а ко ли би тек могао уверити полицију да их тамо треба похапсити;

Други: да ли се неко сећа да је “цео народ” некада изашао на уличне демонстрације;

Трећи: Неупутно је сврставати политичке странке (партије, покрете) по патриотским мерилима, будући да све оне, без обзира на своје стварно деловање, себе сматрају патриотским.

Када се већ зна шта није реално, Обрадовић “једино решење” види у конституисању “истинске опозиционе алтернативе” у виду Србског општенародног фронта “који би се директно на терену супротставио режиму”. Предложеном називу “истинске опозици­оне алтернативе” могло би се замерити мало због речи “фронт” која у себе укључује и помисао на “бојиште”, а мало због опо­ро­сти понуђеног израза “општенародни”, те се чини да би нешто кра­ћи и много звучнији и, стога, прихватљивији био назив “Све­србски народни покрет”.

Када каже да би се у замишљени “фронт” могле укључити и Демократска странка Србије и Србска радикална странка, “али их више нико не треба да чека нити зове”, несумњиво је да Обра­довић мисли да би се на челу тог “фронта” налазиле његове “Двери”. Ра­зумљиво је што у “Дверима” мисле да њима, као декларисаном р­о­дољубивом покрету, припада таква “функција”, али се баш у том и таквом ставу скрива опасност да цела замисао о “општенарод­ном фронту” падне у воду, чак и пре но што би се могло приступити њеном остварењу.

Разлог није у “Дверима” или сумњи у њихову родољубивост, већ у чињеници да највећи део србскога света не жели сврставање по страначкој или партијској обојености. Не рачунају се ту они који од страначке или партијске припадности очекују место у вла­сти и због којих многи верују (или су у то убеђени) да у стра­нач-­ком животу “нема места за моралне људе, нити за особе којима су образ и част на првом месту. То је за сасвим друге и другачије типове. То је за ликове који су губитници, којима је све свеједно, који су без корена. То је за оне фаце који би продале рођену мајку за шаку долара… Готово без изузетка сви наши лидери и вође (’Отпора’) су се дочепали фотеља, лове и функција” (Момир Ва­си­љевић, Дневник мушке домаћице, Београд 2013, 346).

Ако је већ тако, макар се неко позивао и на изузетке од онога у шта “многи верују (или су у то убеђени)”, онда би с разлогом тре­бало очекивати да идеолози замишљеног “фронта” крену у ос­тварење своје замисли на нестраначкој основи. При томе, прва и основна обавеза свих који желе да се укључе у тај покрет била би да забораве на своје страначко “порекло”, на своје раније странач ке пароле и страначку фразеологију, на своје раније несу­гласице или отворене сукобе (ако их је било) са будућим сабор­цима у “фронту” и, наравно, на своје личне амбиције, нарочито “парне”.

Не буде ли тога, идеја о “истинској алтернативи захукталом владајућем режиму који нас води напред у провалију”, макар како се она звала (алтернатива), да ли Србски општенародни фронт да ли Свесрбски народни покрет, на самом свом полазишту остаће (само)обмана.

А исти тај Дверјанин, по сопственој “триковној” шеми, уз громогласне повике “разваљуј, маму им јебем”, 7. децембра 2019, заставом Државе Србије удара у стакло улазних двери србског парламента, не би ли својим разбојнички расположеним присталицама омогућио да продру у то здање и поново га запале, као што су то већ једном учинили њихови демократски петоокто­барски узори из 2000. године.

Но, све то, као и она моторна тестера из београдске Телевизије, остало је изван Несторовићевог видокруга, тако да као разложан треба прихватити његов избор да трчи у истој врећи са Дверјанима, овога пута заборављајући на визију Покрета србске саборности чији је био један од оснивача. А кад му речена врећа није сметала да се упусти у изборну трку, не сме му се замерити ни што је под своју “заставу 101”, на првих десет седишта, сместио ону шесторицу са листе “МИ” из уводних редова у овај текст.

Који МИ, питам се ја не видећи себе ни у рају – о паклу да се и не говори, а питао бих се и даље да не запазих како принцеза Маргарета полете у загрљај Синиши Љепојевићу, “што никако није могло да промакне обавештајној групацији МИ, под чијом је од тад он контролом”.

Да не бих жалио што на Синишом месту не бејах ја, нађох на Википедији да МИ не може бити један (осим кад је у питању множина величанства), мора их бих бити бар пет (МИ5), као обавештајна служба “против тероризма и шпијунаже на територији Велике Британије”, или чак шест (МИ6), као обавештајна служба чији је послић, тајновит, наравно, “прикупљање и анализа страних обавештајних података”.

Ух, бокте, до сада је за Србе или против Срба, како кад, радило њих пет-шест званих МИ, а сад, кад је др Бранимир Несторовић себи приписао седми МИ – да ли је тако њему на увце шапнуто, да ли по налогу “неких” о којима брине неки МИ –, црно нам се пише, да црње не може бити.

Јер, како рекоше, “делимо судбину народа. Осећамо, и сами носимо бреме народа нашег; делимо забринутост народа за нашу и наше деце заједничку будућност; знамо за тежње нашег народа и знамо колико нас има спремних да се боримо за нашу земљу и за наш народ. Управо из тих разлога основали смо народни покрет МИ – глас из народа, да би смо огласили вољу, потребу и тежње нашег народа и да бисмо по том гласу управили реч и дело наше. МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА НЕ ПОД ЈЕДНУ ШЉИВУ, ВЕЋ ПОД ЈЕДНУ ШАЈКАЧУ”,

Ово последње МИовска је жарка жеља јер под једну шљиву, ако је већа, могло би их стати, кад се мало сабију, нека десетина, а под једну шајкачу – само један!

Баш онако како би то било по ћефу оних који су основали МИ5 и МИ6 и који се на своје жеље подсећају цитирајући Мозеса Мор­де­хаја Левија познатијег као Карл Маркс:

“Ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија”.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: