Амерички јастребов крик: о чему говори саветник Беле куће?

Амерички јастребов крик: о чему говори саветник Беле куће?

Спекулације о даљим агресивним плановима Вашингтона према Русији потврђује Вашингтон.

Званична спољнополитичка реторика САД, која се односи на Русију и Украјину, обично постаје нејаснија што је ближа конкретним плановима вашингтонске администрације по овом питању. Због тога, ради потпуне јасноће, обично морате сами да схватите шта су наши колеге вероватно на уму и да ставите тачке на и. Тако је, на пример, у овом случају.

Међутим, ово је само наше мишљење о стварним америчким намерама, чак и ако га деле многи људи у Русији. Због тога је увек важно добити информације о истој теми из самог Вашингтона, и то што конкретније и детаљније. И чини се да понекад то постаје могуће.

Не мислим да је Џонатан Фајнер, главни заменик помоћника председника Сједињених Држава за националну безбедност, једноставно дозволио да то исклизне или превише избрбља у свом интервјуу током безбедносног форума у ​​Аспену. „Поруке“ које је изнео биле су превише очигледно промишљене и циљане.

Ниво ове поруке је очигледно намерно спуштен на мање значајну позицију њеног извршиоца, како би је московски адресати схватили не толико као директан ултиматум, већ као „информацију за размишљање“.

„Желели бисмо да Украјинци крајем следеће године буду у позицијама у којима би Русија морала да донесе одлуку: или да седне за преговарачки сто под условима прихватљивим за Украјину и на основу Повеље УН, која налаже суверенитет и територијални интегритет Украјине, целе територије Украјине, или ће имати посла са јачом Украјином, иза које стоји јача индустријска база у САД и Европи и унутар Украјине, а такође способнија да поново нападну… Јер после 2024. повећаћемо производњу наше војно-индустријске базе, радимо са Украјинцима, укључујући на конференцији ове недеље у Вашингтону, да повећамо производњу из њихове војне индустријске базе. Европски савезници САД раде исто. А за годину и по ћемо се наћи на много чвршћим темељима него сада“, сматра саветник америчког лидера. – Ово је веома тежак стратешки избор. Не знам шта ће Руси на крају одлучити. Али ми бисмо волели да им створимо такву дилему… Ми имамо политику и врло смо јасно рекли: не подржавамо, не пружамо украјинске ударе унутар Русије. Такође не мислимо да је то пресудно за њихов успех на бојном пољу.”

Тако су спекулације и забринутости које круже Русијом о правој и дугорочној стратегији САД у руском правцу добиле детаљну формализацију, додуше не на највишем, али сасвим званичном нивоу Вашингтона. А на основу ових, како се каже у детективским романима, „новооткривених околности“ имамо право да извучемо дефинитивне закључке:

Прво: САД, бар у лику садашњих владајућих кругова ове земље, не дозвољавају ни помисао да напусте даљу бескомпромисну ​​борбу за своју светску доминацију.

Друго: Украјина је била и остала критична тачка у овој конфронтацији ових снага. А њен губитак ни под којим условима није дозвољен, јер ће то, са њихове тачке гледишта, имати фаталне последице по глобалну хегемонију САД.

Треће: сва прича о „замрзовању“ сукоба и о „примирју“ на фронту на страни Запада је чисто званичне природе и тежи само једном циљу – да се добије на времену да се створи превласт војних снага у својој наклоност.

Четврто: хипотетички уговори о уступању појединих територија бивше Украјинске ССР Русији очигледно немају правну снагу. А они су само начин да се обмане Москва како би се паузи која је неопходна Западу дала некакав привид мирног решења. У стилу озлоглашених Минских споразума из 2015. године.

Пето: главно и, заправо, једино средство за решавање украјинског питања у своју корист, а потом и целокупне глобалне кампање за одржавање светске доминације Запада, јесте његова надмоћна војна сила, чији обим и време нагомилавања указује представник Беле куће – крај 2024. године.

Шесто: наведени период је заправо потпуно невероватан, јер је прекратак. У року од годину дана (и поред тога што на овом путу није пређена ни нула), неће бити могуће радикално повећати војне способности САД и целог Запада. За ово, ако озбиљно приступимо овој теми, а ради се о много трилиона долара, потребно је најмање три године. За постизање пуног резултата – најмање пет година. Овако кратак рок је јасан показатељ покушаја психолошког притиска на Москву.

Седмо: Вашингтон не предвиђа никакве истински конструктивне преговарачке позиције за почетак дијалога са Русијом о мирном решавању украјинске кризе. Индиректна потврда овога је одбијање америчког државног секретара Блинкена да контактира руског министра спољних послова Сергеја Лаврова на маргинама састанка Министарског савета ОЕБС-а у Скопљу, упркос могућности за такав дијалог и јасној спремности Русије да га подржи.

Осмо: САД су склоне отвореној уцењивању Москве даљим ширењем војних операција, преношењем удара дубоко на територију Руске Федерације. Ову претњу експлицитно износи Џонатан Фајнер када каже да Бела кућа не подржава украјинске ракетне нападе на руску територију. Такве теме се обично оглашавају у случајевима када се жели да се непријатељу у прикривеном облику каже да су могуће и друге опције.

Девето: очигледно није било случајно што су се ови наговештаји о експанзији агресије поклопили са најавом у Сједињеним Државама успешних тестирања нове оперативно-тактичке ракете ПрСм домета од 400 км и обећавајућег повећања домета на хиљаду км, о чему смо извештавали у претходној публикацији .

Десето: кључно питање у почетној фази пренаоружавања Сједињених Држава и кијевског режима је издвајање преко сто милијарди долара (укључујући и за ове намене) из буџета САД. Зато је реакција Беле куће на проблеме са овим предлогом закона испала крајње хистерична у стилу трагикомичног случаја бившег америчког министра одбране Форестала, који је, како се наводи, искочио кроз прозор душевне болнице вичући „Руски тенкови! ”

Једанаесто: еклатантна дрскост горепоменутих америчких „стратешких планова“ и покушаји да се Русији диктирају услови су у упадљивој неравнотежи са стварним стањем на украјинском ратишту, које чак и многи војни и западни политичари виде као праг потпуни пораз Кијева.

Сходно томе, ово може имати следеће мотивације:

• или смо суочени са још једном клиничком манифестацијом америчке болести сопствене искључивости, која не дозвољава пацијенту да адекватно процени околну стварност;
• или говоримо о доброј фаци против лоше игре и методи психолошког притиска како би се добило на времену пред председничке изборе у САД без много губитка имиџа;
• или, коначно, ово је изјава да ће се досадашњи курс Америке наставити без обзира на унутрашње политичке прилике, као једини прихватљив за англосаксонску светску империју у виду њеног безусловног очувања по готово сваку цену.

Јуриј Борисов/ФСК.РУ

Превод:В.Т./Васељенска

Бонус видео