Како је Свети Никола основао Њујорк, а Деда Мраз забрањен, али рехабилитован

Како је Свети Никола основао Њујорк, а Деда Мраз забрањен, али рехабилитован.

Зашто неки чудни дедови у црвеним бундама дају поклоне за Нову годину и Божић? Шта крију биографије празничних ликова?

10 малих Индијанаца Светог Николе

Сви знају да је европски Деда Мраз заправо Свети Никола. А то што даје дарове обично се везује за једну епизоду из живота светитеља, када је бацио златне торбице у прозор сиромаха за мираз његових кћери. Али није тако Свети Никола заправо почео да даје поклоне за Божић.

Све је почело чињеницом да су Холанђани веома поштовали Светог Николу.

Отприлике од 15. века, Синтерклаас (Свети Никола) је представљен народу Холандије и Белгије као епископ који је у Холандију стигао „из Шпаније“. У то време, Холандија је била под шпанском влашћу. Бискуп је у пратњи пратње маварских слугу – црних Питова – очигледно су Холанђани одлучили да „јужни“ бискуп има такве слуге. Владика са собом носи много “шпанског” воћа – нара и поморанџе.

Отприлике три недеље након Синтерклаасовог доласка, његове слуге, црне Пите, посећују породице са децом и дају поклоне. Црнци обично улазе у куће кроз димњаке огњишта, па поклоне стављају у чарапе окачене на огњиште или ципеле постављене поред ватре.

Ако у кући нема огњишта, ципеле треба ставити поред врата.

Добра деца добијају воће и слаткише, а деца која су се лоше понашала могу уместо поклона добити угаљ. Стога, за неку од деце, Никољдан може постати дан жалости. Управо ову сцену је холандски сликар Јан Стеен приказао на својој слици још у 17. веку.

Из Холандије се празник проширио и на неке друге земље, на пример у Немачку, где се Никољдан назива „Николаустаг“.

Никољдан у Европи је дечији празник који се не везује за Божић.

Свечани дочек Синтерклааса који стиже бродом и даље се одржава у Холандији до данас. Али проблем је што се то дешава… у јесен, прве суботе после 11. новембра. А сам Дан Светог Николе холандски католици, Белгијанци и Немци славе 6. децембра. Штавише, у Белгији и Немачкој поклони се дају на дан самог празника, ау Холандији – уочи. Односно, Никољдан у Европи је посебан дечији празник, невезан за Божић. Како су онда одрасли почели да примају поклоне?

Мартин Лутер је крив што је даривање у већини земаља одложено за Божић. Чувени протестантски проповедник се жестоко борио против Никољдана, као и свих светих, као „паганских реликвија“. Иако је данас Лутеранска црква променила свој однос према њима.

После холандске побуне, када је крајем 16. века Холандија изашла из власти шпанских Хабзбурга и на власт дошла калвинистичка влада, против Никољдана су почели да се боре и протестантски министри. Овај празник није потпуно нестао у Холандији, али је неколико векова, од градског фестивала са уличним поворкама, постао тиха породична традиција даривања деце. А главни поклони и за децу и за одрасле почели су да се дају на Божић.

И Синтерклаас… емигрирао.

Како је Свети Никола основао Њујорк

У 16.–19. веку у Америци је било толико Холанђана да се Њујорк, основан 1637, првобитно звао Нови Амстердам. Синтерклааса су, као и друге народне традиције, насељеници однели са собом у Нови свет и наставили су га толико поштовати да

У књизи Вашингтона Ирвинга „Историја Њујорка” 1809. године појавила се легенда да је Нови Амстердам изграђен на месту које је Свети Никола лично указао једном од оснивача.

„Мудрац Олоф је сањао – добри Свети Никола је јахао на коњу кроз крошње дрвећа баш у колима у којима носи своје годишње дарове деци“, писало је у књизи. „Сишао је до путника који су касно вечерали, запалио лулу од ватре, сео и запалио цигарету; и док је пушио, дим из његове луле дизао се у ваздух и ширио се као облак. И Олофф се попео на врх једног од највиших стабала и видео да се дим шири по већем делу земље. А када је боље погледао, у полумраку је видео засјењене палате, куполе и високе торњеве, који су трајали само тренутак, а онда нестали, и ништа није остало осим зелених шума.”

На месту где се појавила необична визија, Холанђани су основали град, за који су веровали да треба да постане велика престоница.

Деда Мраз добија ирвасе

Временом су се веровања и легенде холандских досељеника проширила међу енглеским говорним становништвом Америке. Тако је Синтерклаас постао Деда Мраз и почео да доставља поклоне за Божић, иако је у почетку мало ко веровао у Светог Николу. Још мање људи се запита како изгледа Деда Мраз. Све док се једна песма није појавила 1822. године.

Балада „Бадње вече“ била је породична божићна шала коју је протестантски министар Клемент Кларк Мур компоновао за своје деветоро деце. Пасторова супруга имала је холандске рођаке, па је вешање чарапа на огњиште пред Божић била пракса у породици. Вероватно се тата песник само запитао како изгледа чаробњак који их пуни поклонима и случајно… написао најпопуларнију америчку божићну песму.

Замрзнут у дугом реду

Јелен близу димњака.

И Деда Мраз је заронио у кућу.

Отресао је чађ са бунде,

И ево стоји преда мном

Са торбом играчака на леђима!

***

Руменило цвета на образима,

И искрице скачу у очима.

Нос је округао као гримизна бобица,

А брада се увија као снег.

Дим из луле, као из шпорета,

Лети и увија се у мале прстенове.

У бунди са крзном,

Он сам ми је деловао као играчка.

(превод Л. Јахнин)

У Муровој песми Деда Мраз је мали, изгледа као вилењак, али први пут има бунду (у енглеском оригиналу „све је обучен у крзно”) и осам ирваса, а јелени имају надимке; постаће део америчких прича о Деда Мразу.

Пастор Мур није имао намеру да објави своју хумористичну песму. Али његови пријатељи су записали стих по сећању; следећег Божића, 1823. године, текст се појавио у њујоршким новинама Трои Синтинел и од тада је постао невероватно популаран.

Деца која рецитују Мурову баладу напамет и даље су део америчких породичних прослава Бадњака. Штавише, последњи ред песме – “Срећан Божић свима и лаку ноћ” – обично изговара породица у хору.

Деда Мраз у цртаним филмовима и разгледницама

Следећа особа која је преузела традицију приказивања Деда Мраза у Сједињеним Државама био је карикатуриста Томас Наст. Од 1863. године, 24 године, цртао је Деда Мраза сваке године за насловницу популарног часописа Харпер’с Веекли.

Када и зашто је смрча постала симбол Божића?

На Настовим цртежима, Деда Мраз је добио многе нове карактеристике. Чаробњак из бајке настанио се на Северном полу (верзија о Лапонији је настала у Европи касније), добио је телескоп кроз који се свако дете могло видети и огромну магичну књигу у којој су забележени сви поступци деце.

Године 1889. Настови божићни цртежи су објављени као посебан албум.

Истина, Деда Мразова одећа на Настовим цртежима се стално мењала. Током рата између Севера и Југа, Деда Мраз се обукао у боје америчке заставе (Наст је био на страни северњака). Али највећа мана у илустрацијама Харпер’с Веекли-а била је то што су биле црно-беле.

Црвени (коначно!) бунду је Деда Мразу поклонио 1885. издавач Луис Пранг. Пранг је био први у Америци који је штампао божићне честитке користећи литографију у боји, па је Деда Мраз постао шарен.

Деда Мраз у Кока-Кола бојама

И коначно, Деда Мраз је постао онакав каквог га сада познајемо – живахан, крупни старац у краткој црвеној јакни и црвеној капи са запрегом ирваса – 1931. године.

Компанија Цоца-Цола је решавала веома практичан проблем: продаја соде је била добра лети, али је сваке зиме падала са почетком хладног времена. Да би креирала генијалну рекламну кампању, компанија се обратила уметнику Хаддону Сундблому, а Сундблом је направио такву кампању.

Уметник је приметио да боје етикете Кока-Кола — бела и црвена — понављају боје одеће Деда Мраза (у то време у Америци су сви већ знали да се божићни чаробњак управо тако облачи). То значи да ако комбинујете две слике, људи ће почети да купују соду зими.

Током 30 година, сваког Божића, Хаддон Сундблом је креирао све више постера са Деда Мразом за Цоца-Цолу, а укључио је и деветог ирваса у Деда Мразов тим. Иначе, уметник је позајмио лице и фигуру за зимског чаробњака од свог пријатеља и комшије по имену Лу Прентице.

Да ли је Деда Мраз добар или зао?

Али домаћи Деда Мраз има сасвим другу причу, која није повезана са животима.

Фрост, Морозко, а понекад чак и Трескун или Карачун, дуго су били херој словенског фолклора, нека врста чаробњака или заштитника зиме. Али Карачун је био зли чаробњак – могао је потпуно да замрзне путника.

Мороз-Карачун није имао никакве везе са Божићем или Новом годином. Нова година у Русији до 1492. славила се 1. марта, а до 1699. је почињала у септембру. И тек након што је Петар И, својим декретом, увео нови календар у Русији, Нова година је коначно пала у зиму, а зимски чаробњак је постепено почео да постаје љубазнији.

Истина, не брзо. Године 1841., у бајци „Мороз Иванович“, коју је снимио и објавио Владимир Одојевски, Мороз, пре, није љубазан, већ поштен. Он даје поклоне вредној Неедлевоман, али Ленивицу даје комад леда под маском огромног дијаманта.

Николај Некрасов, који је 1864. објавио песму „Мраз црвеног носа“, има традиционалнијег зимског чаробњака – он је зли гувернер и чаробњак који замрзава шуме и реке. Од његовог додира, главни лик, сељанка Дарија, заспи и смрзава се у финалу.

Романтична верзија

Постојала је још једна верзија теме зимског чаробњака – романтична. Године 1867, Александар Афанасјев је у другом тому свог истраживања „Поетски погледи Словена на природу“ објавио бајку „Снежана“. Године 1873, користећи заплет ове бајке, Александар Николајевич Островски написао је драму, за коју је Петар Иљич Чајковски брзо написао музику.

Представа о ћерки мраза и пролећа, Снегурочки, магичном народу Берендеја, и Снегурочиној љубави према Лељи настала је више из техничких и административних разлога него из креативних разлога. Мали театар затворен је због великих реновирања почетком 1873. године, дирекција царских позоришта одлучила је да на сцени Бољшог театра постави заједничку представу драмских, оперских и балетских трупа, а Островски је пристао да брзо напише комад по наруџбини. .

Иначе, јавност није одмах прихватила представу. Островски је био познат као писац свакодневице и реалиста, у Малом позоришту су се изводиле његове веома друштвене драме, и одједном – бајка?! На заплет су се навикли тек када је осам година касније, 1881. године, велики Римски-Корсаков написао своју верзију опере на истом заплету.

Представа и опера „Снежана“ са Божићем и Новом годином деловали су потпуно неповезано, углавном су „пролећни“ – о љубави, а мајка Снежане је пролеће. Ипак, заплет Островског је одговарао и развијао моду за руски језик која се постепено јављала у Руском царству од 1880-их до почетка 20. века.

Снежану су на својим сликама насликали Виктор Васњецов, Михаил Врубел и Никола Рерих. Истовремено, руски стил је стекао популарност у архитектури, па чак и на двору 1903. године одржали су величанствен бал у руским костимима.

Како је Деда Мраз упознао јелку

Мода за празнике са јелком заживела је у Русији захваљујући супрузи цара Николаја И, Александри Фјодоровној, рођеној принцези Шарлоти Вилхелмини од Пруске; 1819. за њу је први пут постављена јелка у Аничковој палати.

Двадесетих година 18. века организовани су празници са јелком за децу царске породице, а тек средином 19. века метрополитанска мода је продрла у провинције. Главни сценарио празника није личио на модерни: деца су оборила дрво, трчећи се да уберу слаткише и играчке које висе са његових грана. Касније је поклоне на празник делио извесни „деда Божић“ са торбом и бундом, али га нису звали „Свети Никола“ или „Деда Мраз“.

У мемоарима који говоре о 80-им годинама 19. века, често се среће „љубазни деда мраз” који дели поклоне на Божић, а налази се и на руским божићним честиткама с почетка 20. века. Трудећи се да не збуне јавност, издавачи на разгледницама нису приказивали иконе чији би живот могао бити кратког века, али је деда са кесом поклона веома добро дошао.

Деда Мраз је забрањен

Понекад се верује да су, дошавши на власт, бољшевици одмах почели да се боре против „реликвија“, укључујући божићне и божићне јелке. У ствари, „отказивање јелке“ се није догодило одмах.

У својој студији „Руска јелка“ Елена Душечкина пише: „1918. године Максим Горки и Александар Беноа су припремили и објавили у петроградској издавачкој кући „Парус“ луксузну књигу поклона за децу „Јелка“, украшену илустрацијама дивних уметника и укључујући дела Горког и Чуковског, Ходасевича, А.Н. Толстоја, Брјусова, Саше Черног и др. На корицама је цртеж окићене јелке, око које Деда Мраз и шумске животиње круже у веселом колу.”

Јелке су се одржавале и гладних двадесетих година прошлог века, касније, у време НЕП-а, јелку је било технички тешко отказати – чим се украси за јелку више нису правили у државним предузећима, одмах су преузеле приватне радионице које су слале своје производи поштом.

Тако се „укидање Деда Мраза“ догодило тек 1929. године након активне кампање „Уније атеиста“.

Осим тога, исте године уведен је и систем петодневних дана (од четири радна дана и једног слободног), на који је месец уместо недеља подељен – Божић и део Божића су се испоставили као радни дани.

Неочекивана рехабилитација деде и унуке

Али чак ни бољшевици нису могли да живе без свечане прославе Нове године. Само шест година касније, 1935. године, јелка, Деда Мраз и Снежана су рехабилитовани.

У Правди се 28. децембра 1935. појавила мала белешка коју је потписао П. П. Постишев, кандидат за члана Политбироа Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика.

У белешци, аутор је оштро осудио „левичарке“ који су јелку претходно прогласили „буржоаским подухватом“. Предложио је да се „стакне тачка“ на „ову погрешну осуду јелке“ и позвао на хитно организовање колективних јелки за децу у новогодишњој ноћи:

„У школама, сиротишту, у палатама пионира… – свуда треба да буде дечија јелка! Не би требало да постоји ниједна колективна фарма у којој одбор, заједно са комсомолцима, не би приредио јелку својој деци уочи Нове године.

Тада су се догађаји одвијали космичком брзином – за четири дана у Москви не само да је организована широка распродаја јелки становништву (бар су о томе писале новине), већ су јелке организоване у школама, сиротиштима и клизалиштима. . Од божићног празника јелка је постала новогодишња јелка, па су на њој посебно важни ликови из бајке.

Тада су совјетски људи славили Нову годину дуги низ година по истом сценарију – са јелком, Дедом Мразом, који је донео поклоне, и Снежаном, која се од ћерке деде из бајке претворила у његову унуку. Али други ликови, на пример дечак Нова година, били су мање константни у сценарију новогодишњих празника.

Дарија Мендељејева/Милосрђе.ру

Бонус видео