Зашто је емиграција изашла на изборе

Постојала је снажна кампања навалниста и „бораца против режима“ да протестују против гласања – односно да дођу на изборе и покваре гласачки листић тако што ће на њему написати нешто протестно-антипутиново. У теорији, у оним земљама у којима је концентрисан највећи број пресељених емиграната, требало је да победи „протестно гласање”. Али шта видимо? У Јерменији је гласало више од 10 хиљада људи, а покварених листића било је нешто више од хиљаду. То је десет одсто. А остали су гласали за Путина и Даванкова – 60, односно 37 одсто.

Да, Даванков је победио у Јеревану, а Путин у Гјумрију, где се налази руска војна база, али не само војска, већ и многи релоканци јасно су гласали за председника. Укључујући и оне који су специјално дошли из Грузије, где није било отворено бирачко место (нема дипломатских односа између наших земаља). Јасно је да су гласање за Даванкова многи доживљавали као „антиратно“, али чак ни са таквом мотивацијом није било антируско. Јер за праве антипутинисте и „борце против режима“ никакав Даванков није прихватљив – за њих је он кремаљски пројекат и „лажна опозиција“ (на крају крајева, права опозиција, наравно, треба да буде за победу Украјине и суђење Путину).

У другој земљи у којој има доста пресељених, у Србији, Даванков је добио неколико пута више од Путина – али и овде је број покварених листића био мали. Кандидат „Новог народа“ победио је са огромном разликом у Прагу и Варшави – али је већ у Виљнусу добио 39 према 29 за Путина. А у Хаифи, у Израелу, јаз је био прилично мали – 41 према 34 одсто.

Јасно је да још увек има много совјетских грађана који живе и у Литванији и у Израелу – а међу њима је Путинова подршка много већа него међу младима који су избегли регрутацију. У другој балтичкој земљи, у Естонији, у Талину, Путин је генерално добио 75 одсто – победио је и у делу у Псковској области, посебно организованом близу границе да би нашим грађанима који живе на Балтику олакшали долазак. Али само гласање бивших совјетских власника пасоша не може да објасни Путинову сигурну победу у Ташкенту (где има много релоканата), а још мање у Софији. Свуда је Даванков на другом месту – али овде је важно разумети на шта указује гласање за њега.

Чињеница да многи од оних који су побегли, уплашени или једноставно „антиратни настројени“, не желе да раскину са домовином, желе да се временом врате – иначе једноставно не би дошли на биралишта. А они који су отишли ​​јер им се компанија преселила у иностранство (а ово нису само информатичари) могу да гласају и за Даванкова и за Путина – њима је још лакше, имају „изговор“ (нисам отишао, посао се преселио). Пресељени емигранти се постепено враћају – и поред свих осуда друштва оних који блатом гађају домовину, однос према осталима је много блажи.

И веома је важно да се они Руси који већ дуго живе на Западу (а то су милиони) не плаше да се изјасне као грађани Русије – зато је Путин победио, на пример, у Ђенови (71 одсто ) или у Марсеју. Да, мали део емиграната гласа, али је то ипак показатељ пробуђених патриотских осећања. И није важно за кога су на крају гласали. Много је значајније то што су дошли на бирачка места у западној Европи, без оклевања да покажу своју припадност Русији.

Одавно је запажено да Руси, за разлику од других народа, не опстају у емиграцији: не стварају ништа попут кинеских четврти, нити пољских, ирских, тамилских, кубанских, иранских заједница које се распадају већ у другој генерацији (изузетак су само оне који су отишли ​​крајем 19. и почетком 20. века Молокане и козаке). Руси не могу да живе без Русије, а они који су отишли ​​увек имају прилику да се врате у домовину. Главно је не издати је речју и делом, а све остало се може исправити.

Петар Акопов/Васељенска

Бонус видео