Застава Србије: Довитљивост кнеза Милоша и повратак орла

У августу 2020. године, након састанка председника Републике Србије Александра Вучића и премијерке Ане Брнабић са руководством Републике Српске донета је одлука о успостављању заједничког празника Дана српског јединства, слободе и националне заставе.

У два дана, 10. односно 11. септембра те године владе Српске и Србије донеле су одлуке којима је ова иницијатива прихваћена, а Дан заставе постао је званични државни празник који се прославља на данашњи дан, 15. септембра.

Циљ успостављања новог празника био је јачање јединства између српског народа у Српској и Србији, али и јачање култа националне заставе. У државама које имају сличан празник, устаљена је пракса да се на Дан заставе истиче ово обележје државе, како на државним институцијама тако и на приватним домовима.

То се мора, међутим, радити на прописан начин који у симболичном, али и практичном смислу показује поштовање према застави као једном од најпрепознатљивијих државних симбола.

Хералдичар Драгомир Ацовић каже за РТ Балкан да је наш Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије врло прецизан, o питању истицањa и потребe заставе и ко хоће да га прочита нема никакве дилеме у вези с тим. Многи, међутим, то не раде.

“Због тога се заставе код нас истичу више по осећању, него по знању, што само по себи не мора да буде ништа лоше. Људи више воле да на свадбама, на пример, користе државну заставу на коју немају право, него народну заставу, на коју имају право, јер државна застава је богатија пошто има на себи грб. Можете да кажете да то није по закону, али то не можете да замерите ником”, објашњава Ацовић.

Он додаје да је сасвим други случај када се на државним установама окачи застава на начин на који је забрањено да се она истиче јер то онда значи да надлежног у тој служби који се стара о застави мрзи да прочита шта пише у закону.

“Качи се онако како је неком згодно, а сви је окаче погрешно зато што су сви навикли да купују комерцијалне јарболе који се користе за рекламне банере”, наводи Ацовић.

Он подсећа да се државна и народна застава истичу на исти начин: застава мора да буде усправна на јарбол, односно мора да буде под углом од деведесет степени у односу на јарбол.

Указује и на пример Палате Србија где су заставе на згради истакнуте на правилан начин, а оне на јарболима испред ње на неправилан.

“Такође, државна застава има пропорције 2:3 и то је нешто што закон прописује и ви не можете да се позовете на то да онај који је право униформе, рецимо за војску или полицију, то није знао па је направио 1:2. То је непоштовање закона”, истиче Ацовић.

Познати хералдичар, који је учествовао у изради закона о државним симболима, наглашава да то није толико драматично, али показује немаран однос који се онда пресликава и на питања која немају везе са заставом.

“Ипак, и застава и грб испуњавају своју функцију, они јесу знаци идентитета, људи се препознају и за разлику од претходног грба и заставе, које смо имали док смо били Југославија, ово нема везе са идеолошком и партијском припадношћу. То је огромна разлика. Због тога људи могу много лакше, природније, позитивније да се идентификују”, напомиње Ацовић.

За саму српску заставу каже да је настала из сеоске довитљивости кнеза Милоша Обреновића у времену када је, добивши ограничену независност, решио да Србија усвоји своје формалне ознаке, грб и заставу.

“Први његов покушај је био да та застава буде у тада већ дефинисаним пансловенским бојама црвено-плаво-бело. Он је решио да усвоји тзв. трговачку заставу Руског царства коју је прописао још Петар Велики, а која је била бело-плаво-црвена. Пун ентузијазма истакао је ту заставу на кнежевском двору на шта је на његово запрепашћење уследила драматична узбуна међу страним конзулима”, прича Ацовић.

Једни су протествовали зато што им је то личило на боје заставе Наполеонове Француске, а други, између осталих, и руски конзул је протествовао, јер се користи њихова застава.

“У том моменту је кнез Милош просто импровизовао: рекао је ако су сви бесни, хајде да је окренемо наопачке. Од сеоске довитљивости кнеза Милоша смо дошли до прве заставе коју су Срби одмах прихватили”, каже Ацовић.

И грб и заставу званично је усвојио краљ Милан Обреновић 1882. године и она је остала непромењена све до уједињења 1918. године.

“Тада су Словенци и Хрвати захтевали да њихова поља на грбу морају да буду исте површине колика је и површина са грбом Србије. Нема ту ко је кога ослободио, нема ко је већи, ко је значајнији, има да буде све исто. Направљена је нова варијанта грба, али и нов распоред боја: плаво-бело-црвено. То је постала застава Југославије”, каже Ацовић.

Она се користила све до доласка комуниста на власт, који су поништили грб и ставили велики црвену петокраку уместо њега.

“Ниједна друга застава на свету није имала толику петокраку као наша”, додаје Ацовић.

Коначно, деведесетих година прошлог века Народна скупштина одлучила је да би застава требало да има други грб. У међувремену су се мењале власти, предлози нове заставе, да би коначно изменама Устава из 2008. године било измењено име државе и тада смо добили грб и заставу какву смо имали 1882. године. А која се данас вијори са државних институција.

Јелена Чалија / РТ

БОНУС ВИДЕО: