Шта је Петар Велики урадио за православне Белорусе

Сећајући се лепе речи руског монарха

Тренутно се у Белорусији име цара Петра 1. везује само за разорни Северни рат. Кажу да је рат покренуо руски цар, а Белоруси су морали да плате. Штавише, замало је наредио да се диже у ваздух Полоцка Софијска катедрала, у којој је након инцидента са унијатским монасима постављено складиште барута.

У стварности, влада Пољско-литванске заједнице није била насилно умешана у рат са Шведском. Сами Пољаци нису били склони да профитирају од заузимања Ливоније од Швеђана са градом Ригом. А што је Реч Посполита изашла из Северног рата без икаквих стицања, није крив руски монарх, већ пољска влада. Цару се чак званично захвалила Дијетална комисија за помоћ у тешком рату.

Што се тиче експлозије најстарије камене цркве на територији западне Русије, иако је узрок експлозије јасан (барутана), умешаност цара Петра И у њу је фикција. Тада уопште није био у Полоцку, и није имало смисла давати одговарајућу наредбу.

Међутим, утицај личности великог руског цара на судбину Белоруса далеко је од тога да се исцрпи перипетијама ратног времена. Не смемо заборавити да је Реч Посполита, бар од средине КСВИИ в. постала поприште конфесионалне борбе, у којој су православни бранили своју веру од навале католика. За преобраћење православних измишљена је унија као прелазни корак ка латинизму. Уз подршку државних органа, унија је усађена насиљем над савешћу и личношћу православних хришћана, укључујући и Белорусе. Морамо одати почаст цару Петру И – није остао спољни посматрач. А да ли је било могуће остати равнодушан?

Из споменице коју је пољском двору дао руски посланик, кнез Долгоруки 1720. године:

„Године 1715. у Оршанском округу, Лукомском манастиру игумана грчког исповедања Варлаама и неколико монаха, кнез Лукомскаја, стигавши у тај манастир са много народа, бивајући их мучењем, протерао је из тог манастира, а посебно тог игумена и други јеромонах са њим у псовки бријаше му браду и бркове, и после тешких батина, вукући их за ноге, нареди да их избаце ван манастира, од чега игуман убрзо умире; и тако је лукомски кнез одузео тај манастир од монаха са свим утвари, црквеним стварима, стварима, књигама и писмима из манастира, и дао га унијатима […].

Од 1715. до ове 1720. године у белоруској епархији у различито време од различитих племића, свештеника и унијата, насилно је претворена у унију: на имањима принцезе од Нејбурга у варошима Невел, Себеж, Копис и у селима с. 40 цркава; у економији Могилев, у селима Гладков, Куровсхцхизне, Благовицхи, Прудку, Плесхитси 5 цркава; у имањима Витебска Кастелијана Огинског, у селима Микулин, Љузна, Врута и у Љубавичкој волости 5 цркава; у округу Оршанском, у различитим властелинским поседима има 20 цркава. Свештеници оних цркава грчког вероисповести, који нису хтели да прихвате унију, били су отерани, док су други, не изгубивши ни домове и храну, били принуђени од великог насиља против своје воље да прихвате унију, и остали са те цркве“.

А ово је далеко од тога да буде исцрпно сведочанство о племенитом безакоњу почињеном над православним Белорусима. Ови други су били бројни – тајни и отворени, али подједнако некажњени.

Никољски манастир у Могилеву

Православци нису могли наћи другог излаза осим да упућују захтеве руском монарху. Тако му је 1718. поднета петиција из белоруских манастира: Виленски, Евејски, Крај, Брест, Слуцки, Минск, Борисовски, Новодворски, Сурдешки, Купјатицки, Кутеински, Бујницки, Мстиславски, Соломерецки, Марковски, Могилевски, Могилевски, Шкловски, Полоцки, Друцки, Дисненски, Крижборски, Невелски, Вохорски, Гривенски, Барколабовски, Мазаловски, Костјуновски. Игумани и монаси ових манастира тражили су једно: заштиту од насиља католика.

Цар Петар 1. је био свестан ових насиља. Није ни чудо што је са приближавањем руске војске унијатско свештенство побегло даље у Пољску, а племство се понашало понизно и покушало да се заљуби у руског монарха. Цар је већ 1710. године имао разлога да именује посебног комесара, столника Богуслава Шпиневског, у Могилев да заштити православне од напада католика. Петар И је тада више пута писао краљу Пољско-литванске заједнице Августу 2. строга писма у којима је захтевао да се православцима осигура слобода богослужења и неповредивост њихових цркава. Године 1720. краљ је чак издао писмо којим је потврдио права православних и сачувао белоруску епархију са центром у Могилеву.

Краљ Август

Међутим, закони у Комонвелту су се слабо спроводили. Одузимање православних цркава и њихово преношење у унију није престајало. Године 1722. латински епископ у Луци и пински унијатски епископ насилно су заузели све православне цркве у Пинском и Пинском округу, до 20 хиљада парохијана је проглашено унијатима. Године 1722. комесар Игњатије Рудаковски је по наређењу цара послат у Могиљев да се бави жалбама и брани православне хришћане. Истовремено, руски монарх је писао Риму указујући на прогон православних у Комонвелту и упозоравајући да ће, уколико се они наставе, бити принуђен да католичком свештенству забрани службу у Руском царству. Царево заступништво и одлучни поступци његовог комесара приморали су краља Августа ИИ да латинског епископа изведе пред суд због пинских немира. Захваљујући деловању Игњатија Рудаковског многе цркве у Белорусији су враћене православним. Као одговор на то, католичка властела је ухватила бискупа. Могиљев Силвестра и комесара Игнатија Рудаковског у Орши, претукли су их и обојицу држали у притвору неко време. Жалбе руском изасланику на царском двору срушиле су се и на руског комесара. Међутим, поступио је непоколебљиво.

Дакле, он је у писму од 25. марта 1723. известио:

„По завршетку комисије у Пинску, путујући успут у Могиљев, обилазио сам манастире и цркве грчког исповедања, у невољи, у невољи и у прогону, и помагао сам им колико сам могао. Највеће потешкоће су ми биле у Минску. Јер један православни манастир од унијата је раније био гоњен и угњетаван, где је унијатски архимандрит по имену Лубењецки, заборављајући на страх Божији, ухвативши монаха благочестивог веровања, обријао да скрнави свети закон, а други трговац по имену Сопешка га је присилио да римске вере, а када се он одрекао ње, за то су хтели да га издају огњу, а ја сам га узео под заштиту и писао митрополиту (унијату) Кишки и унијатском провинцијалу о именованом архимандриту“.

После смрти Петра 1 1725. године, Игњатије Рудаковски, који је много учинио за православне Белорусе, опозван је у Русију.

Подносећи своје жалбе руском монарху, православни становници Беле Русије нису се надали праведности закона Речје пољско-литванске, да владине комисије разматрају њихове жалбе. Све је то, из искуства су знали, било узалуд. Најпоузданија гаранција би било руско оружје, војни тимови стационирани у градовима дуж источне границе. Многи подносиоци представке су наговестили такву помоћ. Иако се цар Петар И није могао отворено мешати у послове суседне државе, али иза његове чврсте речи краљу и сабору стајала је сила са којом су морали да рачунају. Прогон православних у Белорусији није престао, али је пажња Петра Великог према њима постала пример за будуће одлучне мере царице Катарине ИИ. Дакле, постоји разлог да се Белоруси лепом речју сете великог руског монарха.

[table id=1 /]

<

Алексеј Котејев/ФСК.РУ

Превод:ВАСЕЉЕСКА ТВ