Време је за „тектонске промене” у Србији

Председник Србије Александар Вучић постао је много храбрији у обрачуну са Западом и подржао административну побуну косовских Срба, што је довело до нове ескалације сукоба. Он је догађаје у региону назвао „тектонским променама“. Шта су они? И зашто је ово важно са становишта интереса Русије?

„Тектонске промене” не значи само важне, већ историјске, епохалне. Мора се претпоставити да како је било раније више неће бити, већ ће бити другачије. На пример, за Русију је дан тектонске промене био 24. фебруар 2022. године.

Али председник Србије Александар Вучић говори о мањем догађају који се још увек може преокренути ако се мало опусти. У једном дану, скоро сви етнички Срби који су били у влади Косова поднели су оставке. Реч је о једном министру, десет посланика, четири градоначелника, као и о полицајцима, функционерима, судијама.

Истичемо да оне нису припадале формално легалним, већ чисто виртуелним властима српске покрајине Косово и Метохија, већ властима самопроглашене државе Републике Косово, коју не признају ни Србија ни Русија. . Сличне ствари се обично зову колаборационизам, али ово је Балкан, тамо је све компликованије.

Косовски Срби желе да раде за албанску квази државу мање од било ког народа на Земљи. И они Срби који су поднели оставке, и они који су их у почетку критиковали због сарадње са „албанским окупаторима“.

Међутим, мала (максимално 25.000) српска заједница не може трајно да живи у условима герилског рата против милион и по Албанаца и НАТО трупа под регионалним брендом КФОР-а. Али он ће наставити да живи у својој домовини. Косово се назива колевком српске културе, срцем Србије. Они који су хтели, одавно су отишли, а мало ко им је замерио – тешко је бити Србин на Косову.

Пошто су неки остали, потребно је заштитити њих и њихове интересе. Укључујући и оне који су раније спроводили етничко чишћење српског становништва у региону.
А Западу је потребан привид да је успео да помири зараћене народе и створи мултинационалну државу на Косову, где су заштићена права мањина.

Због тога је албанским властима забрањено да као симбол користе националног црног орла, намећући заставу сличну застави Европске уније, само што свака звездица означава једну од косовских етничких група, до Цигана.

Зато су косовски Срби и званични Београд из ЕУ били убеђени да сарађују са Албанцима. И 2013. коначно су се поклонили.

Тада је, под гаранцијама Брисела као посредника између Београда и албанских власти, у Приштини потписан споразум, који су многи Срби сматрали издајом, иако није подразумевао признање независности Косова. Он је подразумевао неку опцију средњег насеља, која је објашњавала како живети једни поред других.

Споразум се показао великим, а главно у њему је да се косовски Срби у првој фази интегришу у косовске власти и бирају самоуправу по косовским законима. Друга фаза подразумевала је стварање заједнице српских општина. То је, врло грубо речено, федерализација Косова. Повлачећи између Срба и Албанаца такве административне линије које ће Албанци признати и неће полазити од принципа „на Косову је све наше, ако не наше, онда само за сада“.

Непотребно је рећи да се овај принцип није променио. Прошло је скоро десет година, српске општине нису легализоване. Актуелне албанске власти наговештавају да неће бити легализоване, док претходне (по којима је споразум склопљен) директно захтевају да се договори у овом делу не испуњавају ни за шта и никада.

Албанци су свих ових година одгризли права и могућности од Срба, најчешће методом дрског напада. Као одговор, Срби су подигли галаму, Европска унија је невољно интервенисала, Албанци су се са увређеним достојанством откотрљали, али корак-два мање него раније. Тако су полако водили своју политику: што мање Срба, то боље, а они који су остали нека живе као Албанци и да се не размећу.

Ове године главни камен спотицања било је питање регистарских таблица. Косовски Срби, који живе углавном на граници са Србијом, некада су се, наравно, возили са српским таблицама, али сада су принуђени да пререгиструју аутомобиле и узимају косовске, који у Србији нису признати.

То је ствар погодности, ствар је законитости, то је питање принципа. Иако недавно (али после рата) Срби нису сматрали срамотним пре одласка у албански део Косова да бројеве на аутомобилу мењају у квазидржавне. Дакле, много је мања шанса да ће се стакло разбити или ће гума испуцати.

Албанци су током године у више наврата покушавали да блокирају административну (из њиховог угла, државну) границу са Србијом за српске аутомобиле, кочећи и претресајући све аутомобиле са „погрешним“ бројевима. Срби су већ по навици дизали локалну побуну, Београд је ставио трупе у приправност, Европска унија се ухватила и извршила притисак на Албанце, а Албанци су најавили одлагање „коначног решења српског питања”, тј. питање са бројевима.

Још једно одлагање истекло је почетком новембра – и све се поновило с том разликом што је један од начелника полиције северног Косова насељеног Србима по имену Ненад Ђурић (наравно, Србин) одбио да изда налоге за замену бројева, иако је према наводима Албанске законе морао је. Због тога је добио отказ, што је изазвало талас добровољних оставки осталих Срба.

Углавном, у „подрују барута Европе” поново се пуше. И то је изузетно неугодно за ЕУ ​​и САД. Ипак – десет година лежања у канту.

Срби-пуњивачи су углавном уједињени у једну странку – „Српску листу“. Званично се њиме руководи председник Вучић, али сам Вучић изјављује да нема везе са „тектонским променама“, напротив: наводно је десет пута успео да одврати косовске Србе од таквог корака, а једанаести пут није успео. , а крива је ЕУ која није у стању да утиче на своје дрске албанске штићенике.

Парадоксално, Вучић можда не лаже када каже да му је колиба на ивици. У најмању руку, заиста је морао да обузда налет косовских суграђана, који споразуме са ЕУ сматрају капитулантским, а позиција Београда у целини готово издајничка.

Али сада су Београд и косовски Срби уједињени у захтевима: да се укине одлука о бројевима аутомобила и коначно створе српске општине. Занимљиво је да је премијерка Србије Ана Брнабић била изузетно оштра и категорична на састанку са представницима ЕУ по овом питању, што од ње, прозападно оријентисане матуранткиње европских невладиних организација, не очекујете. Политичарка је умало почела да лупа песницом по столу: није је брига шта мисле у Приштини, али ако је Европа гарант договора, нека се понаша као гарант.

Вучићу је, чак и ако то није његова шема, вероватно драго што су „европски партнери” сада буквално у пламену: поново су ухваћени у политичкој немоћи и неспособности да укроте те големе које су сами створили.

Русија је добро свесна ове ситуације. Тако је било и са споразумима из Минска, који се такође могу назвати планом ограничене федерализације Украјине. Берлин и Париз су били њихови гаранти, али нису могли или нису хтели да натерају Кијев, који је био зависан од Запада, да се придржава ових споразума. Као резултат тога, добили су велики војни сукоб, могу га добити на Косову, додуше у мањем обиму.

Није ли то оно „тектонско померање” о коме председник Србије говори готово задовољно?

Лично Вучићу рат дефинитивно не треба, он би морао да саставља крај с крајем у грађанском буџету Србије.

Пре је реч о нечем другом: Срби – и Косово и Београд – торпедовали су још један план за нагодбу који су смислили Немци и Французи (штавише, веровали су да су се већ скоро договорили са Београдом).

Ако примитизујемо, план је овакав. Београд још не мора да призна Косово, јер је то за њега неприхватљиво, али мора да повуче своје примедбе на пријем Косова у УН (Русија и Кина то сада блокирају, али се руководе ставом Србије) и његово признање од стране оних земаља ЕУ које то још нису учиниле (Грчка, Шпанија, Кипар, Румунија и Словачка). Заузврат, Србија ће добити наставак интеграције у ЕУ до пуноправног чланства у будућности, као и економске преференције које су јој потребне.

Лако је претпоставити да је следећи корак уједињење Србије и Косова у оквиру ЕУ, чиме би се, са становишта Брисела, сукоб решио. Истовремено, федерализација Косова би била додатни мамац, јер је давала наду да ће Србија успети да врати бар оне крајеве насељене Србима, јер њихово присуство на Косову не одговара ни закону ни логици. Његове садашње границе су историјске, а не етничке, док је етнички сукоб тај који се мора решити.

Али Албанци су одбили федерализацију. А Вучић је одбио немачко-француски план.

И урадио је праву ствар, јер је овај план фикција. То ће довести, пре свега, до пуноправног чланства Косова у НАТО и последично до немогућности да се било шта промени у покрајини, ослањајући се на силу, а потреба за силом ће се свакако појавити.

Без обзира на то да ли се вреди или не исплати следити циљеве који се могу остварити овим планом, акције Београда се не могу преокренути, али са своје стране, и Приштина и Брисел увек могу да откажу своје обавезе. А чак и ако Европљани искрено верују да то неће учинити, ипак им се не може веровати: опет ће све пропасти, опет неће смоћи снаге да изврше притисак на Албанце, опет двадесет и пет.

Као што је био случај са споразумима из 2013. године. Као што је било са споразумима из Минска.

Дакле, полазићемо од тога да је одбијање француско-немачко-бриселског пројекта „тектонско померање“. Испада да се Европа може послати дођавола директним указивањем на њен политички неуспех. Приштина то ради годинама. И Срби, као да се опорављају од шока из 1999. године, сада покушавају. И док им се посрећи.

Сада можемо да причамо о резултату 2:0 на утакмици између српског света и Запада. Прво, Београд је могао да издржи притисак без преседана и није увео санкције против Руске Федерације, упркос директним ултиматумима. Друго, Милорад Додик, апологета поновног уједињења српског света и непријатељ ЕУ, не само да је победио на председничким изборима у Републици Српској у БиХ, већ је и одбранио ову победу, иако је опозиција коју финансира Запад одбијала да призна резултате гласања и покушао да покрене још једну „револуцију у боји“.

Ово су, можда, и тектонске промене. Могуће је да се помера у истом правцу у ком се креће Русија, негирајући оријентацију на Запад као модел развоја.

Наш заједнички успех у том смислу је политички банкрот модерне Европске уније као организације неспособне да решава етнополитичке сукобе. То више зависи од руских акција у Украјини него од српских на Косову, али би било непоштено не приметити да Београд изазива и Пак Америцана.

Тако-тако изазов, наравно, ако узмете вагу, али још није вече, већ само јутро нове ере.

Главно је да се не погреши у тактици, као што су некада погрешили италијански социјалисти када су напустили власти у знак протеста против терора Мусолинијевих фашиста. То је на крају само помогло диктатору да ојача своју власт, али га је толико уплашило да је одлучио да почисти све незадовољне. Тако је фашизам први пут успостављен у једној европској земљи.

Али на Балкану је, као и обично, све компликованије.

Дмитриј Бавирин,/Взгљад