УПЦ је кренула путем верског безакоња

Украјинска православна црква (УПЦ) донела је фундаменталну одлуку која је важна не само за Руску православну цркву, већ за православље у целини. Ова одлука се, чини се, тиче чисто црквеног питања, али њене последице ће бити политичке. Шта се догодило и како ће то утицати на живот православних у Русији и Украјини?

Синод Украјинске православне цркве (УПЦ) је 23. новембра одлучио да УПЦ сада самостално кува Свето миро. УПЦ је донедавно примала мирољубље из Москве, од РПЦ, чиме је сачувала важан канал црквене комуникације.

Порука о томе се појавила на званичном сајту УПЦ. И ова иницијатива доводи Украјинску Цркву на корак ближе расколу не само са руским православљем, већ углавном са свим светским православљем. Пошто су се у последње време посебно заоштрила питања молитава за православне помесне цркве. Управо у контексту веома нетривијалног верског живота у Украјини.

За почетак, вреди рећи шта је то миро уопште и зашто је толико важно за било коју Православну Цркву. Миро је посебно ароматично уље, које је главна компонента сакрамента миропомазања. Ова тајна се у основи дешава одмах након крштења и шаље православног човека на Педесетницу, на силазак Светог Духа на апостоле. Кроз миропосвећење хришћанин прима оно што се у православној традицији назива даровима Светог Духа. Или, како неки теолози кажу, „прима дар Духа Светога“ директно за, да тако кажемо, духовну интеракцију са Богом.

Отуда се производња овог уља у православним црквама тако озбиљно схвата. Међутим, ни то није јасно. Постоје аутокефалне цркве које, у принципу, саме варе миро. То укључује руски, грузијски, бугарски, српски, амерички, пољски, чехословачки и румунски. И, наравно, Васељенска патријаршија.

Истовремено, Константинопољ, који врши обред миропосвећења отприлике једном у 10 година, преферира да, заједно са патријархом Васељенске цркве, миропримазу кувају и предстојатељи других Помесних Цркава. Пре свега, такозвани грчки: Антиохија, Александрија, Хелада, Кипар и Јерусалим. Управо зато што ове цркве примају миропису управо из Цариграда.

Руска православна црква (РПЦ), дајући један или други део аутокефалности, дала је и право на самостално миропосвећење. Тако је 1948. године било и са Пољском православном црквом, која је пре тога, 1923. године, „преко главе“ Москве добила томос о аутокефалности од истог тог Цариграда. Истина, Пољацима се из неког разлога на крају није допала „независност а ла Цариград“, па су се прво вратили под омофор Московске патријаршије, а затим, стекнувши независност на канонски начин, сами скухали миро.

Тако је било и са православном црквом у Америци, која је постала независна по томосу Руске православне цркве из 1970. године, која није призната као аутокефална далеко од свих православних цркава, али је сви сматрају канонском. Миро у ОЦА се кува самостално. Јер ово право Руска Црква даје својим некадашњим аутономијама које су постале Помесне Цркве.

Овај излет у историју светског православља важан је да би се разјаснило: постоје аутокефалне цркве које саме варе миро, постоје аутокефалне цркве које мироточиво узимају из Цариграда, али нема ни једне црквене аутономије која би самостално одлучивала где, како и одакле јој да прими мир. Само ако таква аутономија не намерава да иде у цепање. Односно, потпуно верско безакоње и негирање њихове везе са остатком православног света.

И сада се ваља вратити на одлуку УПЦ да сами кувају миро. То је, наравно, сигнал Московској патријаршији, у којој се Украјинска православна црква до недавно признавала. Па и украјинске власти, које једноставно, некомплицирано, директним насиљем, па и терором, сламају и ломе Украјинску цркву до колена. Немогуће је не повезати ову одлуку УПЦ са недавним претресима СБУ у Кијево-Печерској лаври.

На први поглед, ово је опет сигнал „коначног одвајања од Москве“. Али у тексту саопштења Синода УПЦ поново се не чује реч „аутокефалност“. С друге стране, има много других речи које нам омогућавају да изнесемо две верзије ове саборне резолуције. Или је ово сасвим јасан наговештај да ни сами украјински јерарси нису задовољни таквим одлукама, они одлично разумеју чему то води, и једноставно играју улогу „кловнова под помахниталим краљем“ пред актуелним украјинским властима. Или „ако Бог хоће некога да казни, онда га лишава памети“.

На пример, у образложењу самосталног миропосвећења, које ће сада спроводити УПЦ, каже се: „Историјски гледано, миропосвећење је у Кијевској митрополији почело средином 15. века. Убудуће се свето миро производило у Свето-успенској Кијево-Печерској лаври.

А сада да се подсетимо да је у 15. веку Кијевска митрополија била део Литванске Русије. То јест, главни политички и идеолошки конкурент Московске Русије. Наравно, овој државној формацији је била потребна „своја, од Москве независна“ црква. Истина, ова прича се завршила веома тужно по Кијевску митрополију – одласком у 16. веку у Брестску унију са католицима. Односно, ситуација је тамо била, ако се максимално поједностави, таква да су „ови Руси били толико омражени да су отишли ​​у раскол од осталог православља“. Зар те не подсећа ни на шта?

Даље занимљивије. У саопштењу Синода УПЦ се такође каже да је „због револуционарних догађаја 1917. године ова пракса (кризма) престала у Украјини“.

Овде се поново поставља питање: како то? Уосталом, управо у револуционарним годинама, када је Руска црква била ослабљена, заправо сатерана у катакомбе, они њени делови који су били ван совјетске Русије изоловали су се свом снагом, буквално су себи изгризли статус аутокефалности, чак и отишао у раскол, прекинувши сваку комуникацију са Московском патријаршијом. А садашње територије Украјине, где су, штавише, њихове „алтернативне државне формације“ као што су УНР или ЗУНР перманентно настајале, на црквеном нивоу, одједном су напустиле независно светотворење? Некако се то не уклапа у контекст тог доба, зар не?

Овде се ради о томе да се заиста миро кувало у Руској Цркви и у Кијево-Печерској лаври и у Москви. Ова пракса је настала у синодском периоду. Односно, у време када у Русији није било Патријарха. И Кијев је добио такву част као најстарија катедра Руске православне цркве. Не украјински, пазите на то, већ руски.

Али 1917. године се догодила не само револуција, већ и Помесни сабор Руске православне цркве, на коме је изабран предстојатељ Руске православне цркве патријарх Тихон. Е, пошто је изабран патријарх, почели су да варе миро у Москви. Јер директно учешће у обреду стварања света је прерогатив првостолника одређене Помесне Цркве. У нормалним, а не „синодалним“ условима, који су за црквени живот ипак били изузетно далеко од норме.

И сада, када Синод УПЦ говори о овој „традицији мироточења до 17. године“, питам уважене украјинске архипастире: да ли они наговештавају да патријарх Кирил за њих није патријарх? А ако наговештавају, зашто онда то не кажу директно? И тада би било потпуно јасно да ти људи једноставно одлазе у још један украјински раскол, којих је раније било много.

Међутим, постоји мишљење да у случају директних и искрених изјава Синода УПЦ, реакција украјинске пастве, као и многих свештеника и епископа, без обзира на чак и СВО, може да се покаже веома негативном. за Украјинску цркву. Људи ће једноставно отићи из ове нове поделе.

И, иначе, „самопроглашење“ УПЦ аутокефалном учиниће ову структуру нелегитимном у очима остатка православне заједнице. Цариград, вреди подсетити, већ има „омиљену играчку“ у виду расколничке црквене структуре – такозвану Православну цркву Украјине (ПЦУ). И следствено томе, нико се неће залагати за ову новоосновану верску организацију у случају било чега. Без „међународне осуде“, без „јавних протеста у вези са потлаченим положајем православних у Украјини“. Ништа. А ово ће, пак, потпуно одвезати руке актуелном кијевском режиму. Због тога, по свему судећи, украјинска црквена јерархија наставља да игра неке „уздржаности и пропусте“.

Истина, вреди напоменути да је „балансирање на ивици наговештаја“ УПЦ сваки пут све горе. Овде, говорећи једноставним и нимало теолошким језиком, може се присетити само руског народа: „не можеш бити мало трудна“. О „крсту и кукавицама” због пристојности, нећемо се сећати.

Александар Чаусов, Взгљад