Нацизам у служби Запада. Балкан – Украјина. Чврсте паралеле

Нацизам у служби Запада. Балкан – Украјина. Чврсте паралеле.

Покушаји да се обнови „Хрватска православна црква“, која је деловала у озлоглашеној колаборационистичкој Независној Држави Хрватској у бившој Југославији, у директној су вези са оним што се сада дешава у Украјини.

О томе је за ПолитНавигатор рекао протојереј Дарко Ђого , српски теолог, професор и декан Православног богословског факултета у Фочи .

Шта се крије иза намере да се из Другог светског рата обнови „Хрватска православна црква “ у колаборационистичкој Независној Држави Хрватској? Када њени заговорници то правдају „владавином права у демократској држави“, шта заправо мисле ?

Да бисмо могли разумети настанак онога што се зове „Хрватска православна црква“, морамо се вратити на почетак, 1942. године, када је постојала својеврсна повратна информација о невероватним размерама злочина које су хрватске усташе починиле над православцима. Срби. Њихова зверства су гадила чак и немачке и италијанске покровитеље такозване Независне Државе Хрватске.

Развила се надреална ситуација. Стотине хиљада цивила је убијено, што је приморало немачку окупациону владу у Србији и немачку команду, која је блиско сарађивала са усташким режимом у Хрватској, да утиче на власти НГХ да организују неки облик псеудоцрквеног живота за православно становништво, које нису успели да униште.

Разлоге за Хрватску јасно је изнео усташки поглавар и поглавар НДХ Анте Павелић, који је кренуо у стварање ХОЦ-а, водећи се принципом који је и сам истакао у уводном говору при његовом оснивању – да постојање православља може бити дозвољено у НГХ, али Црква може само и искључиво хрватска.

Као колаборационистичка организација, ХПЦ је вештачки створена и одржавана без икакве озбиљне црквене структуре. Ову организацију је признала само Румунска православна црква, која је у то време и сама била савезник једне од сила Осовине. Румунија је заједно са Хрватском послала највише бораца на Источни фронт.

Аналогије са Украјином су очигледне…

Готово исти мотив који су истицали усташки колаборационисти током Другог светског рата истицали су и Бандера и Шухевич, а то је: једна црква, један народ, један језик. Био је то и званични мотив присутан на грбу тзв. „Украјинске аутокефалне православне цркве“, која је једна од чланица данашње ПЦУ.

Историја се понавља на територији Хрватске и на територији Украјине, а у неким детаљима је идентична, с тим што геополитичка сила која данас захтева овај облик псеудоцрквеног организовања више није директно нацистичка Немачка, већ евро -Атлантска политичка снага, односно коју ми зовемо колективни Запад.

Како објашњавате чињеницу да је ХОС, као пројекат који је пропао 1945. године, поново оживљен 1990-их током стварања модерне хрватске државе ?

ХОЦ је поново био у центру пажње 1990-их, када је пројекат стварања модерне хрватске државе спроведен на истој идејној основи као и 1941. године.

Занимљиво је да је у радовима хрватских црквених историчара и каноника Римокатоличке цркве на тему православља (нпр. у чувеној Коларићевој књизи „Православље“) стварање ХПЦ за потребе православних верника год. Хрватска је ваљда. Они то правдају потпуно истим разлозима као и Анте Павелић 1941. године. Проблематична је, међутим, организација структуре такозваног свештенства ХОС-а, где има само неколико Бугара, али ни један са канонским рукоположењем.

Попис становништва у Хрватској показао је да се велики број становништва самоопредељује као православни Хрвати .

Заиста, под друштвеним притиском, постоји демографски тренд у коме људи који су себе на прошлим пописима сматрали Србима и који су стекли друштвени статус почињу да се изјашњавају као Хрвати.

Дозвољено им је да у рубрику „верски идентитет“ упишу – Православље.

И онда заправо покушавају да направе демографску базу која би оправдала стварање безначајне црквене структуре која добија несразмерно велики медијски простор у Хрватској.

Планирано је да послужи као средство за организовање новостворених Хрвата у неку врсту паралелне и озбиљније црквене организације. Тада ће, користећи устаљену методологију коју видимо у Црној Гори и Украјини, кроз институције политичког типа – саборе и законодавство – почети да одузима светиње једине канонске Цркве, односно Српске.

Реч је о шовинистичкој и фашистичкој намери. Ако нисте у стању да истребите све православне Србе, онда нека они, макар полако, кроз псеудоцрквену колаборационистичку организацију постану Хрвати у националном смислу, па католици.

Како то угрожава Српску Цркву у будућности ?

Самовољне границе створене у бившим југословенским републикама имале су за циљ, како су тада говорили, да „разбију великосрпску хегемонију“, односно да намерно поделе српски народ у границама бивше Југославије на неке врсте фиктивних република.

Након што је колективни Запад ад хок признао ове границе као државне границе, са изузетком случаја Србије, којој није било дозвољено да задржи своје границе нетакнуте (Косово), постало је јасно да је сврха ове политичке акције разбијање српске народа и СПЦ, као тренутно једина институција која је после распада Југославије остала повезујућа карика и обједињујући чинилац српског народа, где год да живи.

Каква је тренутна позиција Српске православне цркве у Хрватској?

Хрватска је увек стварала привид остављања простора за СПЦ, али је увек била ограничена условима. На пример, да би се начелно могли набавити уџбеници за православну веронауку, било је потребно пронаћи издаваче у Хрватској и испунити језичке и политичке захтеве Загреба.

Тако је и са јавним дешавањима СПЦ – услов је очување хрватске државне националне иконографије, која је врло често идентична иконографији Другог светског рата и дубоко вређа српски народ.

Догађају се надреалне сцене. На пример, на светосавским манифестацијама у хрватским јавним културним просторима постоје војни и политички симболи власти која је протерала Србе.

Хрватска је суптилан играч који националним инжењерингом и комбинацијом разних политичких метода покушава да потпуно потчини СПЦ, у извесном смислу је поништи на својој територији и тиме коначно реши црквено питање.

Поменули сте улогу свештенства Римокатоличке цркве у идеји обнављања ЦПЦ. Да ли се Ватикан одриче вишевековне жеље да потчини православне ?

Политика Ватикана има основни вектор који делује вековима, али у стварности често може да се диверзификује – односно да покаже различита лица према свакој заједници са којом је потребно успоставити контакт.

_{Ватикан има крајњи циљ, али зарад тог циља један папски нунције може да воли православну духовност и византијске иконе, а други може бити потпуно на линији старе латинске мисе, политичког хрватства или украјинизма.}

Оно што видимо у Хрватској, наравно, не би се могло догодити да није постојала чврста и недвосмислена веза између хрватских десничарских национално политичких организација и хрватског свећенства на терену.

Довољно је завирити у Дневник кардинала Степинца и чути изјаве да су Византинци, како он назива све православне, у ствари људи који по природи ствари не могу имати ни морал ни било шта друго.

Данас је ова политичка технологија јасно видљива. Посматрамо екуменске сусрете, заједничке акције и заједничке изјаве, али правне и политичке последице таквих акција су на крају такве да је главни вектор Ватикана рад на победи православних и њихово потчињавање националним пројектима, иза којих стоји западни католицизам, као део западног колектива – до још увек доминира.

А ово, опет, подсећа на Украјину !

Све се види у одлукама украјинских унијата и неканонског православља које подржава фанар. Рецимо одлука о преласку на нови календар од 1. септембра ове године.

Јединство неканонског православља и унијата у Кијеву је пројекат који се дуго спроводи кроз језик који наглашава одређене изразе, као што је, на пример, „кијевска литургијска традиција“.

_{Стога не чуди да када заузму храм, ПЦУ уништава све што их подсећа на Москву, чак и на микро нивоу. Они више не служе у одеждама са фелонима специфичним за руско православље, са руским капама за главу. Дакле, чак и на литургијском нивоу постоји јединство између унијатског, неканонског и хеленског говорног православља како би се што више истакле разлике са Москвом.}

Наришкиново упозорење да је у току операција преноса хришћанских моштију и драгоцености из Лавре у европске музеје узбуркало је цео православни свет. Лавра може остати без моштију и других моштију .

Мислим да ће и даље бити, чак и без светих моштију. Лавра ће, наравно, све док постоји и док је УПЦ још у њој, бити опомена режиму Зеленског да односи Кијева и Москве још нису прекинути и затровани у мери у којој би желели . Наравно, без светих моштију би им било неупоредиво лакше, пре свега, на духовном плану, јер су мошти велика утеха.

На самом Западу људи немају прилику да схвате шта су свете мошти, шта су светиње. Запад и његове светиње сматрају се реликтом прошлости. У западној и римокатоличкој духовности реликвије не представљају ништа посебно значајно. Нема везе што ће светиње бити пренете у музеје, јер је цео Запад колективни музеј у коме нема места духовности.

Иначе, Ватикан се помиње као место где се мошти могу привремено ставити у складиште.

Ватикан игра посредничку улогу духовног ауторитета, који би, с једне стране, требало да буде гарант некаквих фер односа и утеха неком наивном – да „постоји Црква која ће се о томе побринути“.

Али мислим да за такву наивност више нема места, јер ово није први пут.

_{Ово је образац који се понавља из века у век. Сваки пут када дође до катастрофе — или крсташки рат или турска копита која пустоше Цариград — мошти обично заврше у Венецији, Паризу, Милану и Келну.}

Скандал са светим моштима показује у ком смислу Украјина више није назив државе, већ само простор унутар којег влада колективни Запад. Ова вест сугерише да ће се ткиво односа између православних и западних хришћана након овога додатно распасти.

Уосталом, ако знамо да су били потребни векови да се мошти Светог Григорија Богослова из Ватикана врате у Цариград, онда постаје очигледно да то није мера привременог скривања, већ мера дугорочног уклањања православних. моштију.

Алина Арсенјева/Политнавигатор

Бонус видео