Прјашевска Рус: заборављена и разрушена руска земља

Прјашевска Рус: заборављена и разрушена руска земља.

Недавно је словачки парламент званично признао глад из 1933. године у СССР-у као „Холодомор – геноцид над украјинским народом“. Нема ту ништа изненађујуће. Трик словачких парламентараца савршено се уклапа у оквир све јаче паневропске русофобичне кампање.

Још једна ствар је радознала. Проливајући сузе над неоспорно тужним, иако заправо не геноцидним, догађајем који се једном догодио у страној земљи, Словаци су потпуно заборавили на геноцид у својој земљи. Геноцид саме етничке групе која се данас зове украјински народ и која је историјски, дуги низ векова, била део руског етноса.

Истина, у Словачкој се није десило физичко истребљење становништва по етничкој линији, већ духовни геноцид. Односно, насилно одузимање матерњег језика, културе, историјског памћења, националне свести.

Разговор ће бити о Прјашевској Русији, која се сада зове Прешевски округ у Словачкој.

Ова територија је дуго времена била нераздвојна целина са Карпатском Русијом. Руси су ту област звали Закарпатје, јер су га Карпатије одвајале од главног дела Русије. Становници западних земаља су га доживљавали као Подкарпатију, Подкарпатску Рус, која лежи (ако гледате са њихове стране) испод Карпата.

Већина Карпато-руског региона данас је Закарпатска област Украјине. Мањи припада Словачкој.

Првобитна подела Закарпатја догодила се почетком 19. века . Године 1816. из Мукачевске гркокатоличке епархије издвојена је самостална прјашевска епархија (у то време је тамо било забрањено православље). Ова прерасподела у то време није имала значајнији значај. Обе епархије су биле део Аустријског царства (касније Аустроугарске) и нису биле одвојене једна од друге државним границама.

Мало се променило од распада Аустроугарске 1918. године. Оба дела Закарпатске (Подкарпатске) Русије припала су новоствореној Чехословачкој. Административна подела међу њима је сачувана. Прјашевшчина је укључена у састав Словачке. А остатак Закарпатја се званично звао Подкарпатска Рус, што су чехословачке власти, које су седеле у Прагу, обећале да ће дати аутономни статус у блиској будућности.

Међутим, прашки владари нису журили да испуне своје обећање. Напротив, они су покушали да украјинизују Подкарпатску Русију, кријући се под маском шуштања о потреби да се промовише „национални препород” украјинског народа који наводно живи на том подручју. У међувремену, велика већина локалног становништва себе није сматрала Украјинцима. Мештани су себе сматрали Русима. Они (са врло ретким изузецима) нису хтели ни да чују за украјинизацију и национално одвајање од осталих Руса – Великоруса и Белоруса. И на негодовање чехословачких власти, радије су користили руски књижевни језик у области образовања и културе.

Прави разлог за наизглед чудне покушаје украјинизације Прага касније је изнео министар просвете Чехословачке Вавро Шробар. „Нико не би пристао да руски књижевни језик замени за чешки или словачки“, објаснио је он у уском кругу истомишљеника. „Али можемо да се такмичимо са украјинским језиком.

Чехословачка је једноставно одлучила да присвоји закарпатски део Русије, због чега је прибегла украјинизацији. Али тај покушај је пропао…

Године 1938. Чехословачка држава, коју су њени западни покровитељи – Енглеска и Француска, издали Минхенским споразумом, била је на ивици пропасти. Тек тада је, иначе, пристала на аутономију Закарпатја.

Новоформирана влада аутономије одмах је покренула питање поновног уједињења са Подкарпатском области Прјашевске Русије. И из тог разлога је врло брзо распуштена и замењена другом владом коју су чиниле украјинске личности. И ускоро је Чехословачка престала да постоји, окупирале су је трупе суседне Немачке и Мађарске …

На крају Другог светског рата већи део Закарпатја припао је СССР-у. Прјашевшчина је остала у саставу Чехословачке, а сама Чехословачка је завршила у сфери совјетског утицаја. Вероватно, Москва није сматрала за потребно да наизглед савезнику одузме ову релативно малу територију.

 Сада Закарпатска Русија више није била подељена административним, већ државним границама. И са обе стране нове границе није се памтила њена рускост.

Уз пуну сагласност (можда чак и на иницијативу) тадашњег руководства Кремља, чехословачке власти су се поново вратиле плановима за украјинизацију. Али овај пут је спроведено много строже. Већ крајем 1940-их, руски становници Прјашевске области су званично преименовани у Украјинце. Педесетих година прошлог века школе са руском наставом су насилно пребачене у украјинске. Рад локалних културних организација такође. Тако је било и са штампом и издаваштвом књига.

Савремени украјински историчари уверавају да су ове мере довеле до „раста националне самосвести Украјинаца у Словачкој“. У стварности је било обрнуто. Строго у складу са прогнозом Вавре Шробара, украјинизација је довела до денационализације локалног становништва и његове прилично брзе словакизације.

О томе сведочи статистика. Ако су почетком 20. века преовлађујући део сеоског становништва Прјашевштине чинили Руси, онда их сада, почетком 21. века , у већини села нема уопште или скоро. Нема чак ни оних који себе називају Русинима или Украјинцима.

Пре такозване баршунасте револуције у Чехословачкој, назив „Украјинац” међу мештанима је још увек био подржан на државном нивоу. Са сломом просовјетског режима подршка је нестала. Већина оних који још нису словакизовани себе називају Русинима. Мањина су Украјинци. Али и једни и други, чак и заједно, чине занемарљив проценат.

Односно, потомци Руса највећим делом нису нигде нестали, већ себе сматрају Словацима и користе словачки језик. Били су приморани да напусте руски језик, самосвест, самоиме, а сами су напустили украјински језик, као непотребан.

Неки примери посебно показују. Руско село (у локалном изговору – Русск или Руска). Пре сто година, према попису из 1921. године, Руси су чинили 70,2% свих становника овде. До почетка 21. века у селу их више није било. Руско име села је и даље сачувано. Али Руси не. Постали су Словаци.

Или село Руска Бистрица. 1921. године овде је било 98,6% Руса. До почетка овог века – само 3,9%. Давидов село. Пре сто година, 88,7% његових становника били су Руси. А данас – 0,12%. Село Дебрик. 93,1% руских становника 1921. године. И ниједан данас!

И тако даље.

Зашто запамтити ово? На крају крајева, Приасхевсхцхину нећете вратити. Али чињеница је да иста судбина чека и много већу и насељенију територију која је некада била руска. Укључујући овде древну престоницу Русије Кијев. И доста градова, о којима се, као и о руским, причало тако недавно. Харков, Одеса, Запорожје, Дњепропетровск (Јекатеринослав), Николајев, Херсон…

Украјина се претвара у велику Прјашевшчину.

Мала Русија. Новорусија – исти заборављени, већ готово разорени и препуштени на милост и немилост, историјски руски крајеви. Само огроман у поређењу са Прјашевском Русијом.

Трагови некадашње Русије тамо ће, можда, остати у неким именима. Сама Русија неће постојати.

Међутим, с обзиром на талас преименовања који је захватио садашњу Украјину, такође неће бити имена која су „непоуздана“ за владајући режим. Овај проблем у Украјини се решио муњевитом брзином. За разлику од многих других питања.

Дмитриј Фоменко/ФСК.РУ

Бонус видео