О 27. марту – како се коме чини

Ко је јутрос рано уранио, могао је од Миша Вујовића на линку https://www.in4s.net/27-mart-1941-i-grob-i-rob-2/ сазнати да су двадесетседмомартовске демонстрације 1941. године биле “још једна подвала Енглеза према Србима.

Велика и за Србе судбоносна. Подвала од које се српски народ још није опоравио. Подвала која је разорила памћење… подвала, у којој су учествовали и народ и црква, бранећи достојанство и традиционални слободарски дух, славу Великог рата, несвесни да је ти још једна мишоловка, прерашће у агонију и вишедеценијско духовно ропство под комунизмом. Тај 27. март 1941. године определиће судбину српског народа. Срби ће искрварити у међусобним окршајима, на стратиштима у логорима на крају ће изаћи као самопоражени победници који ће себе покорити”.

Ван сваке сумње, оволика количина беспризивних тврдњи и упозорења у потпуности обезвређује званично тумачење поменутих збивања, садржано у Енци­клопедији Југославије и Војној енциклопедији, у текстовима писаним крајње синтетски и у уверењу да ће надживети бројне читалачке генерације.

Ова друга вели да “после поробљавања западне и средње Ев­ропе, Немачка и Италија појачале су притисак и на Краљевину Ју­гославију, чији је положај, уласком немачких армија у Мађар­ску, Румунију и Бугарску, и захтевом Немачке да приступи Трој­ном пакту, постао све тежи. КПЈ (Комунистичка партија Југославије) је упозорила народе Југославије на ту опасност, истичући да силе Осовине намећу своју вољу ма­лим европским земљама дрско и брутално, при чему им помаже буржоазија, која продаје неза­ви­сност земље, само ако је уверена да ће освајач штитити њене ин­тересе. Половином марта 1941 Ц(ен­трални) К(омитет) КПЈ об­ра­тио се свим прогресивним и патриот­ским снагама да ступе у борбу за независност Југославије… Крун­ско веће и влада прихва­тили су 20. марта… нацрт уговора о прис­ту­пању Тројном пакту, упознали са његовим садржајем опозици­оне грађанске полити­ча­ре и, 25. марта у Бечу, председник владе Драгиша Цветковић и ми­нистар Александар Цинцар-Марковић потписали су уговор о приступа­њу Југославије Тројном пакту. Дан раније П(окра­јин­ски) К(оми­тет) КПЈ за Србију обратио се народу прогласом да испуни своју дужност и да спречи потписи­вање Тројног пакта, који значи си­гурну и срамну смрт нашој др­жави, нашој слободи и нашем на­роду, те да створи владу нацио­налне снаге и одбране. (Интере­сан­тно је да Никола Миловано­вић, главни извор за приче о 27. марту, уопште не помиње тај про­глас; и иначе, у многим стварима њему је тешко веровати, наро­чито због тога што пречесто избегава да помене имена, чак и кад су она једнако важна као и сами догађаји: “један британски нови­нар који је дуго био у Београду”; “један ју­гословенски новинар ко­ји се нашао у Њујорку”; “један истакнути комунист”; “један истак­нути омладинац Српског културног клу­ба”; “један београдски но­винар, познати англофил”; “један истак­нути комунист, познати бе­оградски професор, којега су многи из окупљене масе и лично познавали, просто је упалио слушаоце”; “један југословенски но­ви­нар који се тада, као дописник, налазио на дужности у Ви­ши­ју”… – ИП). Исте вечери… почеле су де­мон­стра­ције… да би 27. марта до­стигле кулминацију. – Прозапад­но оријентисани офици­ри и поли­ти­чари, подстицани и потпомог­нути од британске и аме­ричке ди­пломатије и њихових обавештај­них служби, покушали су да при­во­ле првог намесника, кнеза Пав­ла, на образовање владе која би регулисала односе с Не­мачком и Италијом без уласка Ју­гославије у Тројни пакт, а у случају напада сила Осовине тражила ослонац на западне савез­нике. Али, кад је кнез Павле прихватио присту­па­ње Пакту као је­дину алтернативу, а видећи да се у наро­ду непове­ре­ње према та­квом стању ствари последњих дана ис­по­љило с толиком сили­ном да је претило јав­ном поретку, и да би уште­дили земљи једну револуцију, завере­ници су у раним ча­со­вима 27. марта извршили војни пуч, збацили владу Цветко­вић­-Мачек и намесништво, и об­ра­зовали владу са генералом Ду­ша­ном Симо­ви­ћем на челу. Тај акт поздравиле су све родољубиве сна­ге у Кра­љевини Југосла­вији, изражавајући у ма­совним мани­фе­стацијама и демонстра­ци­јама решеност да бра­не земљу… Ор­га­ни­затори тог снажног пок­ре­та били су комуни­сти који су… иза­шли из илегал­но­сти и јавно иступали на масовним зборовима, тра­жећи пакт о узајамној по­мо­ћи са СССР, распушта­ње концен­трационих лого­ра, ослобође­ње политичких криваца, стварање народне владе и др. Међутим, влада Душана Симовића уверавала је Немачку и Италију да сви уговори од раније остају на снази, па и Тројни пакт. Закаснели по­кушаји Симовићеве владе да Југо­сла­вија са владом СССР склопи војни савез имао је циљ да посредним путем спречи напад Италије и Немачке на Југосла­вију, а не и ус­по­стављање ис­крених односа са СССР и демократи­зацију југо­сло­венског дру­штва. Поред тога, влада је водила тајне преговоре са Великом Британијом о зајед­ни­чкој одбрани и тра­жи­ла помоћ у наоружању од САД, али није умела да објави општу мобили­за­цију и друге ме­ре које би омогу­ћиле дужи и организо­ва­нији от­пор­” (Војна енциклопедија, књига 2, 591, лат).

Она прва више се бави идеолошким аспектима целог догађа­ја; у први план истурене су наводне оцене Комунистичке партије Југославије с почетка марта 1941. године, кад су започети прего­во­ри југословенске владе са Немачком о приступању Тројном пак­ту, да је рат империјалистички, да је, са тим у вези, настављена “ин­те­н­зивна активност на припремама за одбрану земље од фа­ши­стичке агресије” и да је народ упозорен “да влада припрема из­дају зем­ље”. Необично је у целој тој причи што су се њени аутори (1984. го­дине, у време кад Српска црква баш и није била у милости пост­бро­зовске власти!) сетили да међу оне који су се про­тивили потписи­ва­њу Тројног пакта сврстају и Српску право­сла­вну цркву (Енциклопедија Југославије, књига 3, 699-700, лат).

Може бити да је тако “велико­ду­шно признање” одато Српској православној цркви само због тога што се нису могли избећи Ме­м­о­ари патријарха српског Гав­рила (за које се знало, иако тада још нису били објављени) и оно што је било написа­но у њима, нарочито следеће:

“Ми смо све чинили што смо могли да урадимо, у заједници са политичким и националним представницима српског народа, да бисмо онемогућили потписивање кобнога Пакта са силама Осо­ви­не… На моме састанку са Краљевским намесником др Станко­вићем, 8. и 19. марта, ја сам јасно предочавао, какве последице могу да дођу ако се вежемо са силама Осовине. Пре свега, ја сам тражио оно што је народ желео а и његови представници, да се об­разује једна Влада од свих странака са српске стране и људи који представљају српски народ. Хрвати и Словенци су имали у том погледу своје представнике. Срби су били лишени тога права… Ја сам 19. марта предао краљевском намеснику др Станковићу ме­мо­рандум у име Српске православне цркве по питању примања Тројног пакта, где је речено све оно што је било нужно и потреб­но, са документацијама: какве ће тешке последице бити, ако се Пакт потпише са силама Осовине. Краљевско намесништво тре­ба о то­ме да води рачуна. Ја сам урадио оно што је народ од мене тражио, преко својих делегација. Ето, ради такве несрећне поли­тике Кра­ље­в­ског намесништва, коју српски народ није могао ни са чим да о­правда, моја је дужност била: да на жеље и апеле на­рода, учиним све што ми је било у могућности да одвратим Кра­љевско намесни­штво од његове ненародне политике, која је била оличена у слабо­сти пред захтевима Хитлеровим. Ја сам последњи пут опоменуо Краљевско намесништво, да не направи ни један непромишљен акт, који би био у супротности са ставом народа. Сви покушаји ко­је је чинио кнез Павле, преко разних личности, које су код мене до­ла­зиле да ме убеде (да подржи одлуку о присту­пању Тројном пак­ту – ИП), били су потпуно негативни. Ја нисам хтео ни по коју це­ну да издам Светосавску цркву, њену прошлост и традицију, за­тим освештане интересе српског народа, а нарочи­то нашу част и достојанство, који су доведени били у питање. Мо­ји односи са кне­зом Павлом били су рђави и хладни још од по­че­тка. Ја сам саве­то­вао кнезу Павлу, да постепено врати парла­мен­тарни систем вла­да­вине, који је био одузет 6. јануара 1929. го­дине…

Ја сам био позван од стране кнеза Павла на ручак у Бели двор, 23 марта, два дана уочи потписа самог пакта. Ја сам овај позив при­мио са мало наде у ма какав успех. Ствар је била одлу­чена и свр­ше­на, како је то Хитлер диктовао на састанку са кнезом Павлом. Но без обзира на све то, сви смо ми желели да учинимо све што је би­ло потребно и што се могло учинити, да сачувамо наш образ и част српског народа, пред будућим покољењима”.

Мада је Кнез, после ручка, покушао да Патријарха увери у те­шко стање у коме се Југославија налази, због чега је Краљевска влада “поднела свој предлог Краљевском намесништву, да мора­мо безусловно да примимо пакт са силама Осовине”, који ће Ју­го­славији гарантовати суверенитет и државне границе, Патри­јар­хов став био је врло јасан:

“Какав пакт побогу, Ваше Височанство, без договора и одлу­ке целог нашег народа? Поготову кад је цео народ у супротности са тим. То је немогуће да се изврши, како је то Краљевска влада ва­ма предложила. Моја је дужност да вам отворено кажем: да би приступање наше државе Тројном пакту и њено опредељење за Осовину, уништило животну снагу и морал нашега народа. Пого­дио би његова родољубива осећања и дубоко увредио његов по­нос и његове традиције и идеале… Наш је пут у прошлости био за крст часни и отечество. Тако су наши дедови радили, и тако су се они борили са непријатељима, да не би постали носиоци издајства према Цркви и народу… Ја сматрам да тај њихов пут ми морамо да наставимо у свему и да га чувамо као зеницу наших очију. То тре­ба да буде светиња за сваког Србина и светосавца. То је наш вечни пут, са кога се ми не можемо удаљити да не бисмо пали у прова­ли­ју”.

После дуже расправе и Кнежевих покушаја да воду наведе на своју воденицу, Патријарх је још рекао:

“Височанство, ја сам данас извршио своју дужност према о­таџбини и рекао вам оно што је истина. Но ви сте, како ми из­гледа, пали под утицај људи који вас окружују, и који вас ни у ком случају не обавештавају о данашњој политичкој ситуацији у зем­љи, и о нерасположењу нашега народа према овој политици коју ви желите до краја да оправдате, не водећи рачуна о нашим па­т­риотским осећањима, што нас је најдубље ожалостило… На осно­ву свега овога што сам вам изложио, и на основу одговора Вашега Височанства, мени ништа друго не преостаје, него да наставим пут са народом до краја, и да са њиме поделим чашу горчине која нам је припремљена. Ако буде требало ићи и даље од овога, ја ћу се радо повући у манастирску ћелију, да тамо докрајчим свој че­мерни живот, свестан да сам све поштено и доследно учинио пре­ма Цркви и народу, како то мој положај захтева. То ће бити мој по­следњи протест противу једне овакве политике, која нас води на потпуну странпутицу, и која је потпуно у противности са на­шом традицијом, нашом части и свим другим што нас краси као људе” (Мемоари патријарха српског Гаврила, Београд 1990, 166-178).

Без обзира на све приговоре и савете са стране (најпре су поменуте “антифашистички и патриотски распо­ло­жене народне масе”, а тек на крају Српска православна црква), “пред­став­ни­ци југо­сло­венске владе Дра­ги­ша Цвет­ко­вић и Алек­сандар Цин­цар­-Мар­ко­вић, на ос­нову прет­ходне саг­ла­сности и одо­брења Крун­ског са­ве­та на челу с кнезом Павлом, 25. III 1941. потписали су у Бечу Про­токол о при­ступању Југосла­вије Тројном пакту. То је изаз­ва­ло огорчење и ма­совне протесте најширих на­ро­д­них маса. Илега­л­на КПЈ, чији су најис­та­к­нутији ру­ководиоци јавно иступали, орга­низовала је ма­совне демонстра­ције… Под у­ти­цајем снажног неза­до­вољства у војсци, у атмосфе­ри створеној овим демонстра­ција­ма, група офи­цира, ос­ла­њајући се пре свега на ваздухопловство, извршила је у ноћи из­међу 26. и 27. III држав­ни удар, збацила на­месништво и вла­ду Цвет­ко­вић­-Мачек, про­гла­си­ла краља пуно­ле­т­ним и фор­ми­рала владу на че­лу са генера­лом Душаном Симо­вићем”.

У ЕнциклопедијиЈугославије биће још назначено да је КПЈ поздравила ус­постављање владе ђенерала Симовића, “али је убрзо уочила њену недоследност у унутрашњој и спољној политици”, те је њен (Пар­тијин – ИП) Централни ко­ми­тет “у свом про­гласу од 30. III поново поставио захтев да се за­кљу­чи пакт о уза­ја­м­ној по­моћи са Совјет­ским Савезом и предузму ме­ре за демокра­тизцију земље, обезбе­ђење националних права и слобода и јача­ње њене од­брамбене спо­собности”.

Без обзира на чињеницу да је Југославија недуго затим “по­ста­ла плен агресивне најезде фашистичких армија са свих страна, 27. III је показао снагу КПЈ и њен утицај у масама и допринео ин­тензивирању револуционарних процеса који ће убрзо прерасти у народноослободилачки рат у Југославији” (Енциклопедија Југославије, књига 3, 699-700).

Занимљиво је да се основни текст малочас узгредно помену­тог Николе Миловановића не бави директно “снагом КПЈ и ње­ним утицајем у масама” – “идеолошку потпору” народним масама, у виду једног прогласа, он сме­шта тек у напомене своје књиге (што упућује на закључак да та­квог про­г­ла­са није ни било), цитирајући неки неидентификовани проглас Цен­тралног ко­ми­те­та КПЈ упе­рен против наме­ре југословенске вла­де и кнеза­-намесника Павла да потпишу Трој­ни пакт:

“Данашња влада спрема издају. За неки дан треба да се пот­пи­ше Тројни пакт који значи сигурну и срамотну смрт нашој др­жа­ви, нашој слободи и нашем народу. Први пут у нашој историји треба пред тиранима да клекнемо, да на коленима потонемо у бе­шчашће и ропство. И то данас, када је цео народ, у свим крајевима државе, свих сталежа и узраста, устао исто као 1912, 1913, 1914, и када је имао само једну душу, једну вољу и једну мисао, да на жи­вот и смрт брани своју највећу тековину и светињу – националну слободу и независност.

Нећемо ни Тројни пакт, ни инструкторе, ни туристе, ни прив­ре­д­не стручњаке, ни чишћење непријатеља Осовине. Хоћемо вла­ду националне слоге и одбране. Све за част и слободу! Част и сло­бода ни за шта!” (Н. Миловановић, Војни пуч и 27 март, Београд 1960, 294).

Како је војни удар у Бео­граду, по природи ствари, припреман у великој тајности и изведен по ноћи (“све по ладу, да их не познаду”), логично је што је стварна слика о том догађају била не­доступна и онима који су се тада, а и го­динама касније, бавили политичким и војним пословима, а на­ро­чито онима који инфор­ма­ције о општим темама црпе из дневне штампе или књига писа­них по поруџбини. Да би се ипак створила ка­ква-таква представа о том не тако давном чину, те да би се исто­ријској науци оставили употребљиви извори за његово изучавање у будућем времену, на са­мој поло­ви­ни 20. века започето је трага­ње за учесницима и сведоцима изведеног удара; тог замашног и за­метног посла поду­хватио се Војно­изда­вачки завод “Војно дело” из Београда.

Мишо Вујовић уверен је да би Југославија прошла без рата, можда због тога што није (на)чуо да је још децембра 1940. или јануара 1941. године у краљевском Министарству војном било познато “да су сви наши кораци код влада Велике Британије и Совјетског Савеза, да нам се пружи војна помоћ у виду испоруке ратног материјала, ос­тали безуспешни и да су и Енглеска и Русија изјавиле да нису у мо­гућности да нам пруже било какву војну помоћ ни тада, ни у слу­ча­ју рата са Немачком”.

Да је било некаквих пучис­ти­чких веза с Енглезима, а “југословенски” теоретичари 27. марта такве ве­зе приписују и ђенералу Душану Симовићу још од 1939. го­дине, ва­љало би очекивати да ће, барем у случају рата са Немач­ком, на­ро­чито ако би будући пучисти успели да освоје власт у Бе­о­граду, Ен­гле­ска вој­но помоћи Југославију”.

У својим сећањима на Дру­ги светски рат,Винстон Черчил је о тим београдским данима записао:

“Ја сам из Лондона чинио све што могу да мобилишемо Југо­сло­вене против Немачке, па сам 22. марта (два дана пошто је југословенска влада решила да приступи Тројном пакту и два дана пре но су Цвет­ко­вић и Цинцар-Марковић отишли да се сретну са Хитлером и потпишу “приступницу” – ИП) телеграфисао Др. Цвет­ковићу, југословенском премијеру” и, између осталог, поручио да “ми знамо да срца свих истинских Срба, Хрвата и Сло­ве­наца бију за слободу, интегритет и независност њихове земље и да они деле напредне идеје нација које говоре енглеским језиком. Ако Југославија у овом тренутку спадне на судбину Румуније или ако почини злочин Бугарске и постане саучесник у покушају уби­ства Грчке, њена пропаст ће бити сигурна и неповратна. Она неће избећи ратно искушење него ће га само одложити, и њене јуначке армије ће се тада борити саме, пошто буду опкољене и одсечене од наде и помоћи. С друге стране, ратна историја је ретко кад пру­жала лепшу прилику но што се сад пружа југословенским арми­ја­ма, ако је уграбе док још има времена. Ако Југославија и Турска стану заједно уз Грчку, и уз сву помоћ коју Британска Империја може дати, немачка напаст ће се зауставити и коначна победа ће се извојевати исто онако сигурно и одлучно као и прошли пут. Уз­дам се да ће се Ваша екселенција уздићи на висину светских зби­вања” (В. Черчил, Други светски рат Том III, Београд 1965).

Занемарило ли Черчилове ставове о “помоћи коју Британска Империја може дати”, “плими светског напретка”, “ствари слобо­де”, “напредним идејама нација које говоре енглеским језиком”, вр­ло је уочљиво да у овом телеграму и тексту који га прати, нема ни најмањег нагове­шта­ја да је нека енглеска ин­сти­туција укљу­чу­јући обаве­штајну службу, до тада помагала ју­гословенској (срб­ској) стра­ни у при­премама за војни пуч. Он ће чак рећи да је план за извођење војног у­да­ра “створила и спровела у дело чвр­ста гру­па српских национа­ли­стичких официра који су се иденти­фико­ва­ли са правим распо­ло­жењем јавности”. У сваком случају, да је он некога у Београду сматрао енглеским дужником, не би се могло десити да то у овом телеграму, највероватније шифрова­ном, још мање у ме­моарима писаним десетак година касније, про­макне барем као алу­зија.

Чак се то потврђује и инструкцијама коју је Черчил 26. марта послао господину Кембелу, енглеском посланику у Београду:

“Немојте дозволити да се отвори ма какав јаз између Вас и кне­за Павла или његових министара. Наставите да салећете, наср­ће­те и заједате. Тражите аудијенције. Немојте примати НЕ као неки одговор. Не пуштајте их, указујте на то да Немци већ сматрају да је потчињавање њихове земље готова ствар. Сад није време за пре­бацивања и достојанствене растанке. У исти мах, не губите из ви­да ниједну алтернативу којој ћемо можда морати да прибегнемо ако видимо да је садашња влада отишла тако далеко да не може ви­ше натраг. Веома се дивим свему што сте досад урадили. Наста­ви­те тако свим средствима које Вам се укажу” (Исто, 147).

Друкчије речено, да су Енглези већ били у вези с пучистима, извесно је да би Черчилова порука била сасвим друкчија: посла­ник Кембел одмах би добио “домаћи задатак”, а не би му се оста­в­љало да сам трага за средствима која би му се могла указати!

По истој “шеми”, без енглеског учешћа, треба гледати и на двадесетседмомартовска збивања у Новом Саду, када је било извесно да је рат неиз­бежан, и кад се др Игњат Павлас (1886-1942), онај чији је политички рад у нове­м­барским данима 1918, када су Срби из Баната, Бачке и Барање одлучили да се присаједине Краљевини Србији, упоредив само с уло­го­м Јаше Томића (1856-1922) у остварењу тога великог српског националног подухвата, вратио се политици и позвао Новосађане да се, уједињени, “одупремо сваком ко угрози нашу независност”.

У до­гађајима од 27. марта 1941. године, био је главни говорник на Тргу ослобо­ђења (данас: Трг слободе) у Новом Саду.

Према писању новосадског листа Дан од 28. марта, “пошто је завршена конференција представника националних организација у Спомен-дому, испред Дома, где се већ налазила огромна маса света, образована је поворка која је у редовима по шест уз фре­не­тичне поклике” краљу Петру, југословенској војсци и Југо­сла­ви­ји, “и друге родољубиве поклике, певајући националне и сокол­ске песме, у највећем реду и дисциплиновано” прошла кроз десетак новосадских улица и манифестујући тако “радост због ступања на престо нашег младог Краља Петра Другог, кличући Његовом Величанству Краљу, јуначкој народној војсци и Југославији”, стигла на Трг ослобођења (данас Трг слободе).

Окупљеном народу тамо се обратио др Павлас и, поред осталог, рекао да је “у овим судбоносним часовима наш народ свестан својих славних традиција. Он се никад у својој националној историји није одрекао најве­ће светиње коју народ може имати: народне части. Ми веома добро знамо расположење нашег народа. Он жели да живи и ради у миру. Али то само дотле док нам неко не дирне оно што је наше. У својој прошлости наш на­род никад није тражио оно што му не припада. Ми туђе не требамо, али своје не дамо! Југословенски народ поштује право сваког народа на неза­висан и слободан живот, али тражи да се таква права признају и југосло­венском народу. Ако неко не буде та права југословенског народа по­што­вао он ће учинити оно што је чинио већ у више махова у својој исто­рији. Генерације умиру и генерације ће умрети – ако отаџбина буде угрожена!

Ми нећемо никог да провоцирамо. Ми само желимо да манифе­сто­вањем народног духа истакнемо да нашу државну слободу и јединство на­шег народа никоме не дамо. Ми нећемо сада викати никоме ни доле ни горе, ми ћемо у овом тренутку да кажемо само своју мушку реч: да смо окупљени око нашег младог Краља. Ми, Новосађани, са овог места упу­ћу­јемо свој поздрав југословенском Престолу и народној влади. Наш на­род не деле сада никакве разлике, ни сталешке, ни верске, или било које друге, већ цео уједињен југословенски народ стоји одлучно на бранику сво­је независности и слободе.

Ако Отаџбина и народ буду од нас тражили да се одупремо сваком ко угрози нашу независност, спремни смо на највеће жртве!”

За сам крај, овај потписник додаће да фебруара 2004. тра­га­јући за грађом о 27. марту, није у Вој­ном архиву у Београду наишао на папире који су, као све­до­че­ње ђенералштабног потпуковника у резерви Ва­си­лија С. Матића (1903-1988), приспели тамо у два наврата: почетком априла 1953, од­носно крајем октобра или почетком новембра исте годи­не. Пи­та­ње је да ли се овај спис налазио на месту и 1970. године, кад се на ње­га позвао Вој­мир Кљаковић у свом фељтону Мемо­а­ри гене­ра­ла Си­мо­вића и документи 1939-1942, у 62. наставку (Политика Београд, 211070, 17); једну копију тог списа могао му је показати и сам ау­тор при ли­чном сусрету. Матићев спис по­мињан је и у међувре­мену: у једном непотписаном фељто­ну београдског Нашег ве­с­ника (1956), али ниједан од аутора не казује да ли је користио папире из Војног ар­хива или из Матићеве фасцикле.

Тешко је објаснити због чега се у нашем времену није могао пронаћи овај Матићев спис, али не треба искључити претпостав­ку да је он једноставно уклоњен (или склоњен у страну, па “забо­рав­љен”), пошто је у свему реметио већ ус­постављену представу о војном удару ђе­не­рала Душана Симо­ви­ћа, о улози појединих вој­них или полити­ч­ких личности у њему, као и о настојањима да се стране обавештајне службе прогласе “нај­заслужнијим” за све оно што се у Краљевини Југославији дешава­ло не само током марта 1941. године, већ и ко­ји месец или коју годину раније.

Овоме потписнику дало се да 2004. године дође до Матићевог сведочења о 27. марту 1941. године, о свему томе напише понешто и објави, али није његово да утиче на то хоће ли неко то узети у руке да прочита или, барем, у трку прегледа.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: