Руска војска: од патриотизма до губитка борбене ефикасности

Руска војска: од патриотизма до губитка борбене ефикасности.

Распад руске војске једна је од трагичних страница у низу догађаја 1917.

Моћни патриотски узлет на почетку Првог светског рата почео је постепено да јењава непуну годину дана касније. Земља није била спремна за дуготрајни рат. Масовна мобилизација најспособнијег дела становништва земље довела је до крупних квалитативних економских и политичких промена како у националној економији, тако и у читавом комплексу класних и међунационалних односа.

 

Било је то у годинама првог глобалног оружаног сукоба двадесетог века. Војска је, као никада раније, била тесно повезана са руским друштвом. Дакле, све већи негативан став значајног дела цивилног становништва 1915. године према вођењу рата од стране царске владе (нарочито после пораза на ратиштима), према паду животног стандарда, масовним мобилизацијама на фронт итд. Није поштеђена ни активна војска. Поред тога, позициона природа рата, недовољно материјално и прехрамбене залихе, све врсте недаћа и лишавања фронтовског живота и други негативни фактори условили су пад војне дисциплине и, као последицу, почетак дезинтеграције армије.

Фебруарска револуција 1917. донела је корените промене у различитим областима живота руског друштва, укључујући и војску.

 

Привремена влада која је дошла на власт, на подстицај Петроградског савета радничких и војничких депутата, почела је да спроводи своју војну политику кокетирајући са масом војника, сећајући се да је управо војска дала одлучујући допринос у победа Фебруарске револуције.

 

Упечатљив пример такве политике била је чувена Наредба бр. 1 Петроградског савета, која је легитимисала војничке комитете који су спонтано настали фебруарских дана. Он је био тај који је поставио темеље за двојну власт у оружаним снагама и, како су каснији догађаји показали, убрзао њихов колапс. Током марта-априла сви позадински гарнизони и активна војска били су покривени густом мрежом војничких комитета, чија је основна сврха била контрола над командним кадром.

Велика грешка Привремене владе била је легализација војничких митинга, јер су представници левичарских партија који су на њима говорили не само да су активно агитовали војнике против рата, већ су их отворено позивали на непослушност сопственим војничким одборима, које су водиле провладину политику. Пошто је са становишта револуције било потпуно легално бунити се, побунили су се војници, и то без пропаганде левичарских партија, већ само по својој „револуционарној савести“, како су тада говорили. Посебно велики антиратни војнички протести десили су се током јунске офанзиве 1917. године, када су читави пукови одбили да иду у битку, што је на крају довело до неуспеха целе операције.

Привремена влада такође није успела да у потпуности искористи избијање револуционарног патриотизма који је захватио део руског друштва, укључујући војно особље, у пролеће и лето 1917. године. На брзину створене добровољачке војне формације – ударни батаљони – одмах су у току јунске офанзиве бачене у најопаснија подручја, где их је непријатељ углавном уништио. Замена за њихов кадар није било.

После ликвидације Корниловског говора, активности левих партија, а посебно бољшевика, у активној војсци су се знатно појачале, што се испољило у оштрој бољшевизацији војничких комитета.

 

У то време, спонтани антиратни скупови, одбијање војника да изврше борбена наређења и масовно братимљење (као у пролеће 1917) већ су постајали норма. И талас ових акција је стално растао како смо се приближавали октобру.

 

Бољшевици су се за то пажљиво припремали, стварајући своја војна тела за преузимање власти – војне револуционарне комитете – како у земљи тако и у активној војсци.

Борба за власт у активној војсци која је почела одмах после октобра између локалних бољшевичких организација, бољшевизованих војничких комитета, с једне стране, и локалних партијских организација њихових политичких противника, есеровско-мењшевичких војничких комитета, комесара Привремене владе. а команда је, с друге стране, убрзала њен коначни слом. Током ове конфронтације, свака од зараћених страна створила је своја оперативна тела за преузимање власти: бољшевици – војно-револуционарне комитете и институцију совјетских комесара, и њихови политички противници – комитете за спас отаџбине и револуције, комитете јавне безбедности. (ПСЦ) и друге сличне организације.

Треба нагласити да је релативно мали проценат војних лица из оба супротстављена табора директно учествовао у борби за власт у активној војсци. То су углавном чланови бољшевичких револуционарних комитета, бољшевичких војничких комитета, совјетски комесари, с једне стране, и представници команде, комесари Привремене владе, чланови социјалистичко-револуционарно-мењшевичких војничких комитета, КОБ-ови, ком. за спас отаџбине и револуције, с друге. У ову конфронтацију су били укључени и поједини војници и официри, умешани како од бољшевика тако и од њихових политичких противника у мале оружане одреде и групе које су намеравале да заузму и преузму контролу над одређеним објектима, хапшења итд.

Највећи део војника, као што је показао ток послеоктобарских догађаја на фронту, углавном је заузимао став чекања и чак је, захваљујући првим совјетским декретима о миру и земљи, показао неутралност која је била веома повољна за бољшевици. Међутим, постојала је јасна жеља војничких маса да на сваки могући начин избегну грађански рат у самој активној војсци, што се најјасније испољавало у њиховом одлучном одбијању да пруже оружану помоћ и присталицама Привремене владе и бољшевицима.

Да бољшевици никада нису успели да својим утицајем покрију већину активне војске, јасно су показали резултати избора за Уставотворну скупштину, одржаних на фронту новембра 1917. Укупно 38,8% активне војске гласао за њих, према нашим прорачунима. Као што видимо, бољшевици су прикупили више гласова у активној војсци него у земљи у целини (подсетимо, 24,6%), али ова цифра је била далеко ни од половине бирача.

Док су војници углавном избегавали да учествују у борби за власт у активној војсци између бољшевика и њихових политичких противника, заузимајући углавном став чекања, они су веома активно учествовали у спровођењу првих совјетских декрета – о миру, о демократизацији и демобилизацији, јер су ти правни акти директно утицали на њихове виталне интересе. Активност фронтовских војника посебно је дошла до изражаја у спровођењу мировног декрета. Значајан број њих се придружио разним мировним делегацијама које су формирали војнички комитети за склапање локалних примирја („војничких мира“), а још више је учествовало у организованим братимљењима.

 

Међутим, треба нагласити да је до склапања примирја са непријатељем дошло у огорченој борби између бољшевика и командног кадра, пошто је потоњи, посебно на северном и западном фронту, саботирао све такве мере нове власти. .

 

Ова конфронтација, као што је познато, завршена је уклањањем са положаја, хапшењем команде фронта и потписивањем примирја од стране бољшевичких револуционарних комитета. У садашњим условима, команди Југозападног, Румунског и Кавкаског фронта није преостало ништа друго него да прати Северни и Западни фронт и сама склапа таква примирја.

Декрети о демократизацији и демобилизацији спроведени су под вођством бољшевизираних војника и војнореволуционарних комитета (углавном на северном, западном и делимично југозападном фронту). Мада, војници су се често мешали у послове чланова одбора, доносећи прилагођавања и предлоге који су им били од користи. У међувремену, примена ових уредби нанела је тежак ударац дисциплини и одбрамбеној способности активне војске, а неовлашћена демобилизација, изазвана како уредбом о миру, тако и првом уредбом Већа народних комесара о демобилизацији, усвојеном новембра 10 („О постепеном смањењу величине војске“), био је почетак већ неповратног процеса пропасти војске.

 

Постоктобарска демократизација, чија је сврха била да сломи отпор преовлађујућег дела генералског и официрског кора политици сепаратног мира и да деморалисану војску упозна са политичким циљевима нове власти, изазвала је и значајна штета за активну војску.

 

То је на крају довело до парализе већ поквареног управљачког апарата на фронтовима. Заузимање Штаба 20. новембра од стране оружаних одреда Н.В. Криленко, коју је Савет народних комесара именовао за врховног команданта, и њена „чистка“, масовно смењивање и хапшење командних официра и њихова замена неквалификованим контингентом из састава војника, једини критеријум за чији избор је био политичко поверење новој власти, довело је до потпуне оперативне и организационе неспособности трупа руководећег апарата да се изборе са својим задацима.

Осим тога, војничке масе, како су учествовале у спровођењу првих декрета совјетске владе, све су мање подлегле било каквом утицају, престајући да се покоравају бољшевичким револуционарним комитетима, војничким комитетима, совјетским комесарима, па чак и команданти изабрани од њих између себе.

Нова власт није наишла на опипљиву војну подршку међу масама војника у активној војсци. С тим у вези, индикативно је да се до пролећа 1918. у Црвену армију пријавило само око 70 хиљада фронтовских добровољаца, што је било приближно 1% (као што је познато, у јесен 1917. било је око 7 милиона људи у активној војсци).

Једном речју, док су бољшевици и њихови политички противници водили жестоку борбу за власт у активној војсци, војници су уништавали земљопоседничка имања и богата имања на фронтовима, бавили се разменом са непријатељем током братимљења, самодемобилисан, и једноставно напуштен.

Редови војске су се катастрофално топили, а они који су још остали на фронту представљали су недисциплиновану, неконтролисану наоружану гомилу.

 

Немачка офанзива започета 18. фебруара 1918. године показала је да руска војска више не постоји. Њени разбацани остаци су заправо побегли пред малим немачким одредима који су напредовали, који су лако заузели низ градова на фронту и ушли у широки оперативни простор.

 

Ови догађаји су показали да бескрајно уморна, сломљена војним неуспесима и антиратном агитацијом, руска војска више није била погодна за одбрану Отаџбине. Њене последње јединице и формације су коначно распуштене, а војници су демобилисани крајем марта 1918. Овај резултат је сасвим природан: ако се позадина распада, онда се сличан процес дешава и у оружаним снагама. Ако политичке олује потресу друштво, исто се дешава и са војним лицима, јер су држава и војска јединствен организам.

Сергеј Базанов/Столетие.ру

Бонус видео