ЈОШ ЧЕКАМ ДАН ПРАВДЕ ЗА ЖРТВЕ ПЕТРОВАЧКЕ ЦЕСТЕ: Александра Стијеља родом из Заграда код Бенковца, током “Олује” изгубила оца и деду

Била сам са трудном мамом, бабом и братом Савом у камиону испод цераде која је имала отвор, као прозорчић.

Гледала сам кроз њега. Унутра је било још много жена. Видела сам авион и показала руком на њега, а баба је викнула мами: “Склони то дете са прозора!” Мама ме загрлила, али ја сам опет гледала тај авион. Следеће слике које памтим су да камион стаје, жене вриште, брату тече крв из увета, а да је мамина цела рука којом ме је грлила била крвава. Неко ме је, потом изнео из камиона и тада сам видела аутомобил који гори. У том тренутку нисам знала да су у њему били мој тата Мирко и деда Бранко, само видим бабу како вришти и хвата руку која виси из тог возила. Онда смо отрчали у неку шуму…

Овако, за “Новости”, говори Александра Стијеља (30), родом из Заграда код Бенковца, која је као троипогодишња девојчица преживела гранатирање избегличке колоне Срба из Лике и Далмације на Петровачкој цести између Босанског Петровца и Кључа, 7. августа 1995. године. Тада су у жутом “мерцедесу”, који је ишао иза камиона у којем је била, погинули њен отац Мирко и деда Бранко Стијеља. Мајка Ведрана је рањена, а била је у деветом месецу трудноће. Након што се три недеље касније породила у Новом Саду, пала је у кому и за два дана умрла. Сава, Александру и тек рођену Тању, уз своје двоје деце, одгајили су ујак и ујна, који су се те године скућили у Барајеву и започели живот из почетка.

Иако је тог августа 1995. била троипогодишња девојчица, тешке, стравичне слике урезале су се дубоко у њено сећање. Наставља да нам прича, а фрагменти бола ређају се један за другим:

– Следећа слика је из болнице, имала сам рану на руци. У шаци су ми била четири-пет гелера и медицинска сестра их је вадила и чистила рану. После се само сећам слике кад су моју тек рођену сестру Тању донели у Барајево. Ту целу годину готово да нисам могла ништа да једем, стално сам повраћала. То је, ваљда, била последица стреса и свега новог око мене, јер смо остали без родитеља и познате околине.

Александра је одрасла у Барајеву, удала се и сад живи у Немачкој и непрекидно се нада и верује да ће за тај ратни злочин над цивилима на Петровачкој цести, ипак једног дана неко одговарати, иако је прошло 27 година. У тој колони цивила, жена и деце, аутомобила, трактора и камиона страдало је десеторо Срба, још троје је касније преминуло од последица повреда у болницама у Београду. Рањених је било 50.