Келти противрече нордијској школи

0
већа, душа, уједињавање, , срби,злочини, крива, арбанаси, нестајање, истином, србским, србије, србско, рат, национални, илија, србско, законик, пољаци

(Фото: Слободна Херцеговина)

Келти противрече нордијској школи

Како је четворо или петоро читалаца оног осврта на “оптужбу” Марка Пејковића да многи Срби “лоше читају” Халкокондилов запис о “народу најстаријем” – ставило примедбе на неке ставове исказане о Келтима, овај потписник покушаће да наредним редовима, у оквиру својих знања, понешто од тога разјасни.

 

С пролећа 1994. године, академик Драгослав Срејовић (1931-1996) на нож ће дочекати појаву другог издања књиге Олге Луковић Пјановић (1920-1999) под насловом Срби… народ најстарији. Све оно што се у тој књизи могло прочитати, исто као и у сличним књигама или текстовима написаним са циљем да се допринесе васкрсу изворне србске историјске школе и, према томе, откривању истине о прошлости србског народа, он је прогласио “митом који доноси несрећу”; таман као да је нордијска школа настала са јединим циљем да усрећи србски народ. Срејовић не само што је вишедеценијски истраживачки рад многих србских и страних научењака са највишим академијским звањима прогласио нестручним, већ је тражио да се успостави институционална заштита “научне истине” коју проповедају и нордијска школа и он сам. При томе, за њега су небитни трагови који се о старини србског народа чувају још само у језику. Он сматра важним само оно што кажу његови истомишљеници: археолози, антрополози и историчари. Он, видимо, лингвисте не признаје, а немогуће је докучити зашто се позива на антропологе, будући да то занимање у комунистичком схватању и времену, али и у Срејовићевој каријери, баш и није било на цени; тек знања ради, у хрватској Енциклопедији Југославије, Загреб 1984, о археологији и археолошким налазиштима у ондашњој Југославији написано је и илустровано укупно двадесет четири стране, док о антропологији нема ни слова.

Но, ако бисмо били и спремни да Срејовићу понешто прогледамо кроз прсте јер није језикословац, баш зато би посебну пажњу ваљало поклонити госпођи Ранки Куић (1925-2003), полиглоти и универзитетском професору у Београду, чије смо тезе о келтским и србским паралелама, нарочито у топонимији на Србској Земљи, својевремено могли пратити у београдској Политици (бројеви од 4. до 15. децембра 1999), у фељтону Српско-келтске паралеле. Пошто се госпођа Куић тридесетак и више година бавила изучавањем старе келтске културе “и њеним траговима на овим географским просторима” (србским – ИП), због чега је и названа Ранка Велшанка, она је о тим паралелама припремала “опсежну књигу која ће бити штампана у иностранству”.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

У иностранству, наравно, јер се у “научничком делу” Србије на све то гледа са ниподаштавањем, ништа друкчије но на открића Јована И. Деретића да и Келти спадају у Сербе. “Сербиско друштво је врло рано било уређено као сталешко друштво… Владарско ратнички сталеж сачињавали су, поред владара и ратника, и сви вршиоци власти и чиновници, сав управни сплет. Припадници овога сталежа називали су се Гетима и са тим или мало преличеним именом називају Сербе у многим земљама света. Сербиски Гети постају врло познати широм Европе, предње Азије и северне Африке. Ово сталешко име се врло често употребљавало као народно име… У Индији и Ирану називају се Аријевцима, на Блиском Истоку Хетима, а у западној Европи Келтима. Хети и Келти су имена за Гете”, а од њих су изведена и имена Галата, или Гала. (Миленко Николић у књизи Античка Србија : Дас Антике Сербиен Прва књига- Банд И, Бео­град 2005, 22, рећи ће да су Келти вој­но­-социјална ратна организација античких Срба, односно војне за­штитне трупе једне области, краљевства или цар­ства).

На основу својих лингвистичких истраживања, госпођа Куић такође ће закључити да су Келти србско племе и да су, као давнашњи житељи у данашњој Србији, били европски домороци. Она каже да су Келти врло стар народ, и да “најновија истраживања стручњака датирају их неколико миленијума пре наше ере, западно и југозападно од Карпата”, у крајевима које и остали истраживачи србске старине сматрају изворно србским.

По свему, резултати тих истраживања унеколико мењају досадашњу званичну представу о келтској прошлости, тако да не може опстати ни учење енглеског историчара Џорџа М. Тревељана (1876-1962) да су Келти ушли у Британију и Ирску “само неколико стотина година прије доласка Јулија Цезара” (100-44. године пре Христа). Наравно, при томе ништа не треба мењати у сазнањима да су се “од седмог до трећег стољећа прије н. е. кретала… келтска племена, која су првотно живјела у сјеверозападној Њемачкој и Холандији, разним правцима по Европи”, и да је једно њихово крило, пошто је “докрајчило хегемонију Етрушчана у Италији”, стигло да око 387. године пре Христа опљачка и Рим.

Прочитајте још:  ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: УДБА не нестаје, само се трансформише

Све то не може се оспоравати, јер и италијански научењак Луиђи Парети, у великој Хисторији човјечанства (део од 1200. до 500. године пре Христа), потврђује да су Келти стигли на Апенинско полуострво тек у трећем таласу, иза Илира, односно Венета. Пре тога, Келти су морали сузбити велике групе северних Етрураца, оних који су настањивали алпске долине и крајеве северно од Алпа. Истовремено, Етрурци су запосели Тоскану, а Венети су, ширећи се по Италији, срели Сабињане, своју србску сабраћу и, према писању грчког географа Страбона (63-19. године пре Христа), најстарије домородачко становништво у данашњој Италији. Као траг ових двеју групација остала је “умјетничка декорација балканског поријекла, спаљивање мртвих и обилата употреба жељеза”. За сваки случај, Парети ће констатовати, као несумњиво, да су “уздуж саобраћајница што су прелазиле средишње алпске пријевоје као и у језерском подручју Транспадане (тј. сјеверно од ријеке По)”, живела етрурска племена, “то јест да су били преци оних Етрушчана које сусрећемо у хисторијским временима и који су себе сматрали аутохтоним становницима полуотока (Апенинског – ИП) још од најстаријих времена”. А кад је већ тако, можемо сматрати логичним што је “етрушчански сој” држао и саобраћајнице преко Алпа; алпски превоји коришћени су да етрурски рођаци с обеју страна Алпа одрже међусобне везе.

Што се тиче Тревељана, ваља разумети због чега он Келте не тражи много даље од оних неколико векова пре Јулија Цезара. Он вероватно није сматрао корисним да се упушта у појединости које би му искомпликовале важећу “историјску логику”, те је, на пример, са неколиким речима прескочио причу о “разним расама примитивних бораца који су кружили овом земљом у разним раздобљима леденог доба”. Такође, њему се чинило довољним да “најстарији сој” становништа у Енглеској назове “келтским обрубом” острва и да те људе, иако их Енглези “погрешно” називају Келтима, обележи као “становнике преткелтског поријекла”. Како је тај “најстарији сој” тамнокос, а потоњи Келти су били “стасити људи, свијетле или црвене косе”, Тревељан ће закључити да “о тим преткелтским народима можемо мирне душе говорити колективно као о ‘Иберцима’, премда су се састојали од многих различитих раса, од којих неке нису биле тамне косе. Нешто ‘иберске’ крви има вјероватно у жилама сваког данашњег Енглеза, више је има у просјечном Шкоту, а највише у жилама Велшана и Ираца”.

Не бавећи се подробније овим питањем, сам ће Тревељан објаснити да су “неки од тих преткелтских народа припадали раси, што је археолози називају Средоземцима, а други т. зв. алпинској раси”. Само из те констатације, и имајући у виду да су се с обе стране Алпа налазила етрурска племена, сродна са “средоземним” племенима по данашњој Италији и по Балкану, морао би се на посредан начин извући барем уопштен закључак о давним везама “преткелтског соја” у Енглеској с оним Келтима који су обитавали уз Етрурце и са којима су били у блиској рођачкој и, према томе, језичкој вези.

О становништву Италије у давном времену говори и француски слависта Сипријан Робер (1807-1857) посебно истичући да је “читава Италија била насељена словенском расом, но приоритет старине припада Словенима Илирије”, односно балканским Србима. Кад каже да су се ти првобитни Срби “проширили тако, да изгледа, да су у тој неиспитаној временској давнини имали читаву мрежу држава, које су се пружале од Јадранског мора до Архангелска”, он се, између осталог, позива и на Хомера (око 800. године пре Христа) и његово помињање Венета у тим областима. Робер каже исто оно што у 5. веку пре Христа пише Херодот, односно да су Венди или Венети исто, да су исто и Илири, али и Скити, Трачани и Трибали (а сви они од давнина су насељавали Балканско полуострво), и да се сви могу поистоветити са Србима.

Прочитајте још:  Посљедице „агресије“: У Санском Мосту некада 27.000 Срба, данас тек 400 домаћинстава!

Према тумачењу Милана Будимира (1891-1975), врсног познаваоца класичних језика, Етрурци, односно Расени, како су сами себе називали, дошли су на Апенинско полуострво “са источног Балкана и из северо-западног Анадола”. Додају ли се томе и већ поменуте назнаке о етничком саставу балканског становништва, биће јасније како се могло десити да један француски антрополог закључи како су између Јадранског и Црног мора још у претхришћанском добу живели људи јединствене расе.

Без обзира на то што су успела да потисну Етрурце, “археолошка свједочанства” потврђују “да су се ти Келти помијешали с ранијим становништвом тих подручја, и да су на културном пољу пали под утјецај Етрушчана и Венета”. Паретију је добро познато да су Келти, у крајевима северно од Алпа, око 1000. године пре Христа, били сконцентрисани у две групе, а да су се између њих налазили Етрурци. Она источна група одржавала је “неко вријеме” блискије односе са својим суседима и од њих прихватила неке говорне облике. Она друга група, “која је боравила даље на западу, сачувала је свој првобитни говор, који би се могао успоредити с латинским”.

Ни хрватска Опћа енциклопедија не пориче да је крајем 5. века пре Христа дошло до велике сеобе Келта, и да су они тада прешли и у Британију. Луиђи Парети, међутим, казује да се од 6. века пре Христа једно подручје келтске цивилизације налази и у Подунављу. Келти у тим крајевима нису били бројни, а то потврђује и навод да су се “веома измијешали с илирским елементом”. Онај “италијански” келтски крак, пошто је дошао у везу са Етрурцима, створио је с њима “етничку и језичку мјешавину”.

Мање је битно да ли су Келти из Паноније или Келти из Италије кренули према југоистоку, према Тракији и Маћедонији (око 280. године пре Христа), али из свега до сада реченог проистиче, једино и искључиво то, да су Келти, без обзира на своју војничку силу и војне успехе у повременим сукобима против илирских племена – и у осврту на Пејковићев текст речено је да су међуплеменски ратови били “природна појава” -, или етрурских, или венетских, у културном погледу били у подређеном положају у односу на исте те Етрурце, Венете или Илире и неотпорни на њихов утицај; где год су се срели са овим племенима, Келти су им се прилагодили и у етничком и у језичком погледу. Госпођа Куић и иначе каже да Келти нису имали писмо, док су србска племена из данашње Паноније имала винчанско писмо, а сличним писмом “писмени” су били и Етрурци, односно Расени.

И, сад, кад пажљивије завиримо у оно што је записала Ранка Куић – имена бројних река, планина и насеља по Србској Земљи могу се протумачити преко речи из келтског језика: реч гусле среће се и у келтском језику, иако тај протословенски музички инструмент припада данас само Србима; име србског божанства Световида може се наћи и у келтском језику; многе речи из србског језика сродне су са речима које и данас користе становници Велса на британском острву; као и Срби, и Келти су свој пораз умели опевати као духовну победу над својим непријатељем, а белу и црвену боју користиће и једни и други као истоврсан симбол… -, не може се побећи од закључка да су стари Келти и стари Срби били сабраћа. Карпато-подунавско племе Кимбери помиње се, на пример, као србско, а стари Велшани, односно Камри (Cumry) по свом су називу “другови, пријатељи, тако рећи рођаци”. Једнако, дакле, као што, по тумачењу Милоша С. Милојевића, Србин, Серб, Сјабр, Сирб, Сораб… означавају браћу, рођаке, и да све те речи у односу једних према другима значе, “ништа друго до Брат”. Или, како то објашњава Милан Будимир, старе србске именице симбру и себар, обе са значењем друг-земљорадник, односно спрежник, сувезник, супоник, морале су у протословенској епохи гласити симбра. Ако се томе дода једнако стара реч сирба, савезник, саплеменик, рођак, у имену Кимберо наћи ће се тракизовано српско име Симб(е)рс. Што ће рећи:, првобитни Симбри лако постају Кимбри, а одатле до етнонима Cumry, односно Камри, само је један корак.

Прочитајте још:  Илија Петровић: Укидају се Срби по Војводини Србској

Бавећи се сличностима у србској и келтској топонимији, госпођа Куић поменула је разне “пингвидунуме”, али не и Сингидунум, прву реч коју су многи од нас, још у основној школи, у причама о Београду, научили као келтску. Налазимо само кратку напомену да је келтско племе Скордиска организовало “једну државу Civitas Celtoprum (Државу Келта) на подручју данашње Србије”, а можда и “негде око Београда”. Ипак, то не треба схватити као да су Сингидунум основали Келти. Јер, и аутори тротомне Историје Београда, Београд 1974, наводе да је име Сингидунум “сложено из трачког или дачког племенског имена Синги (Singi) и келтског дунум (dunum), те указује на два различита етничка елемента”; за њих, наравно, трачко и келтско није србско.

Једно од понуђених објашњења за настанак имена Сингидунум гласи “да је име добијено када су се овде населили и Келти и ступили у симбиозу са староседеоцима”. Но, понекад бива да није најсигурније оно што је најједноставније, јер археолошки подаци “упућују на илирски живаљ као преткелтско становништво околине Београда, па чак и ширег подручја, до доњег тока Мораве”, док се станиште трачких Синга налазило “у нешто удаљенијем подручју”. Није искључено да су ови Синги истоветни са дунавским Сигинима које Милан Будимир доводи у везу са “нарочитом врстом ловачког копља” званог сигуне. Према једном француском речнику, сигуне је илирска реч која се у грчком језику бележи и као сибуне, сибунес, сигунес; неки аутори у исту групу сврставају Сабине и Сабеле, староседеоце у Италији. Херодот вели да сигуне потиче са Кипра, док други сматрају да је у питању маћедонска, трачка или скитска реч. По Будимировом тумачењу, Сигини су исто што и Сибини, а оружје звано сигине “био би стога још један доказ више о везама између Подунавља, с једне и Апенинског Полуострва, с друге стране. То значи, да је у балканско-подунавској области била већ почетком последњег миленија пре Христа важна индустрија оружја, чији је експорт допирао до Лигурије (у западној Италији – ИП) према западу и до Кипра према југо-истоку”.

Писање професора Будимира о Сибинима и Сигинима не може бити непознато Ранки Куић, те она и због тога не казује да је Сингидунум келтско насеље, већ да је његов назив само очуван у келтском облику.

После свега, можемо само констатовати да су Келти, као и сва остала племена на широком балканском простору, припадала истом етничком и језичком кругу, макар и са разноликостима, већим или мањим. Тако, на пример, она већ помињана Паретијева Хисторија човјечанства објашњава да су разлике у данашњим келтским говорима у Ирској, Британији и Бретањи “настале још у добу сеобе из Подунавља”. Пошто су у том Подунављу живела србска племена, Илири, на пример, и пошто су се Келти, и према тврђењу хрватске Опће енциклопедије, Загреб 1967, лако “етнички мијешали са старосједиоцима, особито с Венетима и Илирима”, то подразумева и истину да се од њих нису много разликовали. А ако није било много разлика, значи да им је и био сродан, или исти. (Немачки филолог Ханс Крахе – 1898-1965 -, заступао је тезу о “панилиризму” односно да су, према његовом списку очуваних, забележених имена, илирским језиком говорила и многа келтска, грчка, италска и друга племена).

И значи да је србска старина много дубља од оне коју нам нуде нордијска школа и њени Иларионовићи међу нама.

И проф. др Марко Пејковић међу њима.

Илија Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *